Help

jakob-lorber.cc

Духовно Сунце

[2.88.1] Међутим, пре но што кажемо потпуно решење биће потребно претходно навести још неке напомене, којима ће понеким правним изјелицама и пренаученим гласницима међународног права бити запушена уста. Јер ови би можда могли да изведу право поседа од права скупљања, којим би нас барем привидно могли потући. Зато ћемо се и у овој тачки ушанчити.

[2.88.2] Додуше није оспорити да свако пре права коришћења мора имати право скупљања. Јер све док неко својим рукама и својом снагом нешто не узме и не припреми не може истаћи своје право употребе. Најзад је тачно да пре него што неко хоће да стави јабуку у уста, мора је узбрати са дрвета или је покупити са земље.

[2.88.3] За право скупљања такође може истаћи више божанских повеља. Повеља бр. 1 јесу очи. Њима мора да гледа где нечег има. Повеља бр. 2 јесу ноге. Њима мора да оде где нечег има; и повеља бр. 3 јесу руке; њима мора да дохвати и узме где нечег има. Дакле сходно овој повељи човек од Господа има право скупљања изворним правом као своју непорециву имовину.

[2.88.4] А зар се овде не би могло казати: Зар онда скупљено није потпуна својина оног који је ово скупио ради своје употребе сходно свог божанског права скупљања? Зар сада неко други да има право пружити руку или зажелети оно што је његов ближњи скупио? Јер очито једно право условљава друго. Ако од ствараоца имам природно право употребе, које је записано у стомаку и на кожи, онда морам да имам и право скупљања зато што без права скупљања не могу да задовољим право употребе.

[2.88.5] А шта ми вреди право скупљања ако ми не обезбеђује залогај којег приносим устима? Јер ако свако има право да ми из руке отме јабуку коју сам својом руком по свом праву скупљања напабирчио зато што је можда комотан да је сам подигне, онда ћу очито својим правом употребе пропасти и хтео не хтео умрети од глади.

[2.88.6] Према томе, потребно је да право скупљања може захтевати право својине барем на оно што је скупило јер је иначе поштено говорећи незамисливо право употребе.

[2.88.7] Са правом скупљања повезано је и право припремања и справљења. А ако ми није дозвољено да истакнем потпуно право својине на оно што сам припремио и справио, онда је сва употребљена снага узалудна и принуђен сам, под прво, све јестиве ствари јести кришом сирове и, под друго, стално ићи го. Јер ако сам справио себи хаљину, а неко други који је лењ за тај посао одузме ми је на основу његовог права употребе, поставља се питање како ће на то гледати моје сопствено право употребе?

[2.88.8] Ако у неком хладном крају саградим кућу а немам поред тога на основу права скупљања и справљења и право својине, онда ме најближа дружина може истерати из куће и сама уместо мене вршити своје право употребе.

[2.88.9] А по овом се јасно види да се са правом стицања мора и признати и одредити повлашћено право својине за радног човека, без којег се, чисто узевши и посматрајући, ни не може замислити неко постојано људско друштво.

[2.88.10] А ако је сада потпуно пуноважним признато право скупљања и припремања, онда ми се као својина мора преимућствено указати и парче земље на којем обрађујем неки усев, као и дрво које сам посадио и оплеменио.

[2.88.11] Али питам даље: Ко ће ми то указати при настанку неког насеља? – То се да лако објаснити. Насељеници одаберу међу њима шефа који је без сваког лакомства и при том је и веома мудар. Њему доделе право расподеле па према томе и право указивања уз узајмну заклетву придржавања и извршавања његових одлука. Услед ове заклетве ће љубитељи реда неког који би се противио упутити у границе одлуке поглавара. Средства како и чиме нису битна јер ће се она одредити и вршити тек по степену опирања.

[2.88.12] Ко овде на први поглед не види потчињавање и прво монархијско оснивање неке државе? А ко такође одмах не увиђа, чим је право скупљања, стицања и стварања систематски повезано са повлашћеним правом својине, да се ником на његовој својини не може ограничити право скупљања, стицања и стварања. Напротив, руководећем шефу је првенствено стало до тога да своје штићенике што више подстакне у вредноћи скупљања и стварања на њиховим својински додељеним имањима. И што више неко на свом имању стекне својим трудом, то се ставља у све удобнији положај да неограничено јемчи својем праву употребе.

[2.88.13] А ако је ово право својине једном нужно установљено ради обезбеђења права скупљања, стицања и употребе, онда ово право присилно повлачи право заштите; јер без овог права нико није власан поседник својине коју му је указао шеф.

[2.88.14] Но, ово право заштите најпре претпоставља тачно премеравање имања. Када су границе чврсто повучене, тек се тада сваки власник може служити правом заштите или правом одбране своје својине.

[2.88.15] Но, ово право заштите није изводиво без овлашћених чувара. Дакле, морају се поставити редари, који имају неограничено право да свакоме обезбеде границе. Дакле морају имати право извршења, што значи, право кажњавања. А ко ће водити ове редаре? Сигурно нико други до шеф, који управља целим насељем.

[2.88.16] Ево нам нужног настанка војске, а истовремено и утврђивање неограничене моћи шефа, који сада већ преко војника може да заповеда и да потврђује своје заповести.

[2.88.17] Када смо дошли довде, да ли се онда може неко појавити и казати: Садашња уређења државе нису заснована на овом божанском праву? Да, неком критичару је све ово право, но још не може схватити право врховне својине монарха. А ја кажем, ако се ово предходно да доказати, што је било кудикамо теже, онда ће се врховно право власништва монарха поред овог доказати од шале. – Видећемо.

[2.88.18] Када сада мудрошћу управитеља свако има право својине и када су до управитеља постављени војници, који су увек спремни да чувају својину колониста, зар онда управитељ нема двоструко право да колонисте, које је усрећио својом мудрошћу, пита и каже: Налазим се међу вама, старао сам се за вас својом мудрошћу и ви сте ме зато поставили за управитеља зато што сте ме међу вама препознали као најмање лакомог.

[2.88.19] Према томе, земљу сам праведно изделио међу вама и сада чувам вашу својину својом мудрошћу и редарима, које мудро водим. Али при подели сам сасвим заборавио на себе будући да нисам ни најмање лаком. А дашта ћете увидети, ако вам је сигурно стало до мог даљњег мудрог управљања да не могу живети од ваздуха. Дакле, од чега ћу се издржавати да бих могао да живим? Времена скупљати немам, јер своје време морам провести стално размишљајући како да се убудуће осигура ваше власништво.

[2.88.20] Увидећете, дакле, да је одан слуга вредан своје плате. Зато одређујем да се међу собом споразумете да ми из ваших залиха, које су својински обезбеђене, дајете издржавање. На то од вас утолико више полажем право пошто одржање вашег узајамног, повлашћеног права на својину цигло зависи од мог одржања, а поред мог одржања још је потребно одржање редара, који обезбеђују вашу својину, јер и они немају времена да раде пошто морају да чувају ваше границе у правом поретку.

[2.88.21] Ваше сопствено благостање, према томе, треба да вам предочи да смо ја и редари према вама без зараде и да ће зато свако од вас ради чврстог утврђивања сопствене благодати морати да пристане на одређен данак мени. –

[2.88.22] Овај захтев свим колонистима изгледа сасвим исправан и поштен и они пристају на порез. На овај начин је управник већ истакао своје прво природно, ако не врховно, но барем право сувласништва код свих колониста.

[2.88.23] Међутим, између права сувласништва и врховног права власништва јесте тако мала раселина да преко ње чак и најмање дете може другом захватити у џеп. Управник овде само треба казати: Драги моји колонисти! Неће вам бити непознато да се насупрот нама такође настанила једна колонија. А да бисмо се пред њом заштитили морате ми указати сасвим неограничено право у свему тако да као ваш упавитељ по потреби у неку руку имам врховну својину ваше својине и да у том случају могу утврдити спољне границе по мом мудром спознању. Морам да имам право да у име свих вас ради вашег благостања са неком страном нацијом, уколико би била моћнија од нас, практично преговарам.

[2.88.24] Надаље морате као колонисти, којима је потребно моје управљање, да увидите из лако разумљивог разлога да као ваша глава у вашој средини морам да имам саграђено неко чврсто место, у којем се, пре свега ради вашег одржања, нужно морам заштитити и одржати. Али за моју сигурност, која је срачуната ради вашег благостања, није довољно да ми саградите кућу, него око моје куће морају се поставити у довољном броју и друге куће за редаре и војнике, који просто зависе од мог управљања. То значи другим речима: Морате ми у вашој средини саградити чвст стан, у којем сам потпуно сигуран како пред туђим тако и пред могућим вашим сопственим насртајима. –

[2.88.25] Овде видимо јасним очињим видом како монарх нужно удара жиг врховног власника неке земље. Но то није довољно. Чућемо још друге разлоге и то из уста самог оснивача јер он говори даље:

[2.88.26] Драги моји колонисти! Непобитан разлог за постављање чврстог места становања за мене у вашој средини показао сам вам потпуно јасно. То би био први разлог. Али чујте ме даље. Земља је пространа, немогуће је да свугде сам будем присутан. Зато ћу вас проверити и мудрије међу вама ћу расподелити по земљи за моје службенике и заступнике. Овим заступницима је свако као и мени самом дужан исту послушност ради његове сопствене благодати.

[2.88.27] Догоди ли се, пак, неком поданику моје мудре управе од стране ових мојих изабраних службеника нека наводна неправда, онда у таквом случају свако има право да своје примедбе принесе мени, где може бити сасвим сигуран да ће му се по околности ствари доделити потпуна правда. Према томе управо ради ваше сопствене благодати, како би се предупредили сви спорови, морате ми верно и савесно потврдити да ћете се без најмањег будућег поговора драговољно повинавати мојој коначној пресуди. А у случају противљења морате ми сви, ради благодати свих, такође обезбедити и неоспорно право да непослушног на моју коначну пресуду приморам силом на послушање моје воље. Када се све ово буде успоставило и примењивало по поретку, тек тада ћете бити заиста истински народ. –

[2.88.28] Овде видимо други корак изведен из свег претходног: Бр. 1 ка самодрштву и бр. 2 врховног својинског поседовања све земље. Тако представисмо непобитно први, потпуно по природи ствари заснован разлог. Овај разлог може се назвати природним, нужно изведеним из људског друштва. Но неко ће рећи: Ово је све само по себи природно-правно сасвим исправно, исто колико су човеку сасвим извесно потребне очи да види и уши да чује. Посматрамо ове по себи још сасвим просте колонисте и видимо их заиста радне и пуне послушности према свом управнику.

[2.88.29] Али баш због те послушности колонисти се временом све више и више почињу плашити свог управника. И овим страхом питају се међу собом час један час други: Па како то да је међу нама једино овај човек тако изузетно паметан, а сви ми према њему изгледамо као прави клипани? Ово питање колико год ситно и безначајно изгледало у почетку јесте од изузетне важности и тек његовим одговором запечатиће се неповредиво службено околност самодрштва и врховног власништва неког монарха. Звучи чудно, казаће неко унапред, но, мало стрпљења и видећемо ову ствар одмах у другачијем светлу.

Обичан Импресум