[1.10] Свако ко је хтео, могао је унапред да се пријави (уз једну малу наплату) и да раније изиђе на испит. Они пак који не би платили обично би остајали последњи и око њиховог испита се није улагао нарочит труд, а и њихова би сведочанства обично изостала. Свакако би им било обећано да ће се то накнадно забележити, али од тога, најчешће, није било ништа.

[1.11] Некада се догађало да су неки даровити дечаци пуни духа испитивачима постављали питања и тражили објашњења о овоме или ономе из Пророка. У таквом случају испитивачи би попримали кисела и љутита лица, јер Писмо и Пророке ретко познаваху више од данашњих учитеља азбуке. Знали су само да постављају питања, а изнад тога нису имали појма.

[1.12] Испитима је присуствовало, у својству некаквих надзорника, неколико старешина и књижевника, но они нису испитивали, него само слушали шта се испитује. Само у већ споменутом случају, наравно ако је било вредно пажње, почели би да се комешају, па би опоменули дечака рекавши да то од њега уопште није било паметно што се усудио да испитиваче доведе у тако непријатан временски теснац.

[1.13] Затим су оваквог дечака, ако се није дао заплашити и ако је остајао при својој намери и жељи, више привидно због народа, а не због некакве дубље мудрости, остављали по страни, те је одговор на таква посебна питања морао да сачека до одређеног часа навече када би био посебно саслушан.

[1.14] Када би, коначно, дошао утврђени час, те би дечаке, увек помало гунђајући, довели из њихових скровишта, те би већ постављено питање морали да понове, а неко од старешина и књижевника би питалици дао тајанствен и што замршенији одговор од којег ће се дечак само збунити а народ, ударајући се у прса, силно дивити, глупо и немо, глуво и слепо, неиспитаним дубинама Духа Божјег кроз уста једног старешине и књижевника, па ће, на крају, још и опоменути неразборитог и дрског дечака.