Help

jakob-lorber.cc

Дечак Исус у храму

Обичај испитивања деце у јерусалимском храму

[1.1] Био је обичај и пропис у целом јеврејском царству да своју децу, када напуне дванаест година, одведу у Јерусалим, где би их у храму старешине, фарисеји и књижевници испитивали о свему што су до тог узраста научила, посебно из науке о Богу и Пророцима.

[1.2] За такав испит требало је наравно платити и испитнину, након које би испитаници, после још једне мале наплате, добили сведочанство, наравно ако би то желели. Уколико би се деца у сваком погледу истакла, могла су ићи у школе храма, са изгледима да једном постану његове слуге.

[1.3] Ако би родитељи доказали да су од племена Леви, онда је са пријемом ишло лакше. Али ако родитељи то нису могли, ишло је теже, па ипак, постојала је могућност да плате пријем у племе Леви и храму дају неку значајну надокнаду.

[1.4] Кћери су од овог испита биле изузете, једино ако би по налогу родитеља саме желеле да буду испитиване због веће преданости Богу. У том случају би их старе мајке (храмовнице) у посебном одељењу љубазно испитивале и оне би такође добиле сведочанство о свим стеченим знањима и способностима. Те девојчице су онда могле постати жене свештеника и Левита.

[1.5] Испитивање дечака, а поготово девојчица, трајало је кратко, јер су нека главна питања била утврђена те их је сваки Јеврејин већ одавно знао напамет.

[1.6] Одговоре су деци добро утувљивали, тако да испитивач још не би ни поставио питање, а дечак би са одговором већ био готов.

[1.7] Ниједан испитаник није добијао више од десет питања па је зато лако разумљиво да је испит код дечака трајао једва по који минут; посебно ако би на прва питања одговорио добро и веома спремно, онда је од осталих бивао ослобођен.

[1.8] Положивши испит, дечак би добио цедуљицу на основу које је са родитељима имао да се јави на ону исту благајну где је први пут платио испитнину. Ту би, показавши цедуљу, опет морао да плати уколико је хтео да му се на цедуљи забележи сведочанство. Деца сиромашних родитеља морала су да покажу signum paupertatis [доказ о сиромаштву], иначе их не би примили на испит.

[1.9] Испит је одржаван или на Пасху или о Празнику сеница и обично би трајао пет до шест дана. Но, пре него би испити у храму почели, слуге храма би отишле у конаке и распитале се колико је испитаника, отприлике, присутно.

[1.10] Свако ко је хтео, могао је унапред да се пријави (уз једну малу наплату) и да раније изиђе на испит. Они пак који не би платили обично би остајали последњи и око њиховог испита се није улагао нарочит труд, а и њихова би сведочанства обично изостала. Свакако би им било обећано да ће се то накнадно забележити, али од тога, најчешће, није било ништа.

[1.11] Некада се догађало да су неки даровити дечаци пуни духа испитивачима постављали питања и тражили објашњења о овоме или ономе из Пророка. У таквом случају испитивачи би попримали кисела и љутита лица, јер Писмо и Пророке ретко познаваху више од данашњих учитеља азбуке. Знали су само да постављају питања, а изнад тога нису имали појма.

[1.12] Испитима је присуствовало, у својству некаквих надзорника, неколико старешина и књижевника, но они нису испитивали, него само слушали шта се испитује. Само у већ споменутом случају, наравно ако је било вредно пажње, почели би да се комешају, па би опоменули дечака рекавши да то од њега уопште није било паметно што се усудио да испитиваче доведе у тако непријатан временски теснац.

[1.13] Затим су оваквог дечака, ако се није дао заплашити и ако је остајао при својој намери и жељи, више привидно због народа, а не због некакве дубље мудрости, остављали по страни, те је одговор на таква посебна питања морао да сачека до одређеног часа навече када би био посебно саслушан.

Обичан Импресум