[2.24.1] Након што се ови мало превише радознали задовољише, а и Жемела се поново нађе уз Ламеха, као и Пуриста међу својим старима, који од радости дрхтаху, тада узвишени Абедам одмах позва Хеноха те му рече:

[2.24.2] "Чуј, мој драги, благочестиви Хеноше! – Видим бојазан у твоме срцу и једна сенка која те плаши мота се већ дуже време око твог вечно бесмртног срца, као што рђава мушица мили по здравој, свежој јабуци на дрвету и испитује својом сурлом где ли ће пробушити кору здравог плода како би у тело плода гурнула једног рђавог потомка свог рђавог рода да би ту разјео и могуће уништио живот плода.

[2.24.3] Гле, какве ли користи таквом страху? – Какав завршетак слободном срцу неки страх?

[2.24.4] Треба о Мени да држиш говор народу као истински првосвештеник Моје љубави, милости и смиловања.

[2.24.5] Гле, такво је већ дуго благочестива жеља Адамова од када сам Ја Сам лично дошао вама.

[2.24.6] Ја сам те сада, као претходно, живо потврдио и рекао сам ти јуче и данас да се нипошто не бринеш шта ћеш говорити јер Ја ћу у тренутку потребе дати верно шта да говориш од речи до речи – а гле, без обзира на то бојиш се.

[2.24.7] Али зар не увиђаш колико је детињаст такав страх? – Та Мене се никако не можеш плашити више – јер ти знаш ионако, и знао си пре тога свагда из Мене, да сам Ја Сама највећа љубав.

[2.24.8] А сада и знаш да сам из саме сржи понизан, одвећ кротак, благ, дуготрпељив и одвећ стрпљив.

[2.24.9] Чега се онда плашиш? – Можда својих отаца, своје браће, или своје деце? – Гле то је ташто од тебе; допушташ да ти се кришом чини и говориш себи: "Како ћу издржати ако можда ипак будем морао да држим погођен народни сабатњи говор и – чуј! – још уз то у најужем присуству Господара вечности – и свемоћног Творца бесконачности – у најсветлијој присутности највише мудрости пресветога, прељубазнога, милости и смиловања пунога Оца.

[2.24.10] Како ће сада изгледати моја сирота реч после пресветих, најбићественијих, преживих речи, које су већ сада текле из пресветих уста попут бескрајне струје светлости према нама пресиротим црвима у прашини прашине?"

[2.24.11] Гле, зар то није твоје сопствено сањарење? – А чему вреди? – Можда животу? – Гледај и разуми, о животу сигурно немаш више да се стараш – мислиш ли можда такво ми је угодно ако ћутиш а Ја говорим место тебе?

[2.24.12] А Ја ти кажем да таква понизност Мени не годи ако се преда Мном обесхрабриш и плашиш се Мојих ушију и бојиш се Мојих очију.

[2.24.13] А итекако највише благоволим понашање које је потпуно једнако понашању дечице која се не плаше својих родитеља, него су увек свагда пуна доброг расположења и причају и галаме пред својим родитељима као да су она господари у кући; а када огладне и ожедне, ипак трче детињом љубављу и преданошћу до родитеља и моле их за хлеб; па када приме хлеб из руку родитеља, захваљују родитељима више радосним, ведрим ужитком него претераним страхопоштовањем и страхом од њих и уз то много дугачким мало корисним речима захвалности.

[2.24.14] Или зар није сваком оцу драже и свакој матери неизрециво пријатније ако дечица пред њима радосно и ведро уживају и благују пружени дар и изгледају при том здрава и свежа као цветићи после окрепљујуће кише него да сирота дечица од самог страха и неизмерног особитог поштовања дрхћу пред лицем својих старих – и када им прељубазно пружају хлеба, а она се ипак не усуђују узети а још мање јести због самог претераног страхопоштовања према родитељима и при томе изгледају као увенула трава која са слабим корењем израсте из јалове камене пукотине.

[2.24.15] Гле, зар такво што није неразумност? – А у овоме се састоји правило љубави и све мудрости из ње: За ограниченог све се мора држати у правим границама, јер неограничено је за ограничено смрт.

[2.24.16] Не можеш Ме љубити као Бог, него само као човек – јер чија ће крајна прса ваљда поднети бескрајнога Бога; чија прса бескрајни огањ божанске љубави; који крајно створен дух бескрајно обиље божанске мудрости?

[2.24.17] Које ће детенце опет љубити своју матер као што она љуби њега? Да и може својом слабом снагом, шта би ваљда скоро било с тим детенцетом?

[2.24.18] А ипак ту једна ограниченост има дела с другом – а шта би тек било ако би ограниченост у сваком погледу хтела да прими у себе бескајно?

[2.24.19] Гле Хеноше, зато је ташта твоја бојазан и празан твој страх. Ко Ме љуби свом својом снагом преданом њему, тај чини довољно јер испунио је меру додељену њему; а за то није потребна ни бојазан ни старах.

[2.24.20] Дрво је добро дрво ако годишње пуни своје гране слатким воћем; а каква би била неразумност захтевати од дрвета да целу земљу снабдева обилно плодовима!

[2.24.21] Зато само буди расположен и испуни Моју вољу, тако ћу Ја сасвим бити задовољан тобом.

[2.24.22] Не тежи да мораш бескрајно да Ме задовољиш, што ни највишем створеном духу није могуће, него по својој снази само коначно како би се испунила мера додељена теби; а за бескрајно дај само Мени, своме доброме Оцу, да сте стара.

[2.24.23] А погођена беседа припада у твоју меру, зато се само храбро усправи и отвори пред свима присутнима своја уста у Моме имену, амин."