И гле, тада се угаси сав огањ на земљи и у свим пространствима стварања и крхотине уништених сунца, земаља и месеца поново се саставише моћу и силом љубави, коју Бог уздигну, и поново се средише као што беху сређени почетком свога стварања. Задржаше, пак, као вечан знак неизбрисиве трагове њиховог тадашњег потпуног уништења попут ожиљака вечне љубави, која касније у време великога века векова крвараше за све на крсту. – Божје домаћинство, књига 1, Глава 9, параграфа 22