И сузе Адамове се сачуваху у крилу земље и зваху се и зову се "тумим" или "камење из којих сија светлост седам духова Божјих предочено", и очврснуше светлошћу милости из топлоте љубави подобно његовом праведном кајању трајним спомеником просветљујуће мудрости, и бише разбацане преко целе земље за утешан знак будућега поноворођења, које треба да буде подобно овим сузама Адамовим, способним да приме и дивно разлучују велику светлост из мора милости смиловања вечне љубави и треба да се одупру свакој тврдоћи искушења света. – Божје домаћинство, књига 1, Глава 9, параграфа 2