[1.7.4] И гледај и слушај даље: Земљи беше пријатно јер беше испуњена љубављу смиловања и виде њенога љубимца, месеца, како кружи око ње. И љубав рашири своје широке груди дахом смиловања као да још једном хоће пружити детету своју дојку пуну млека милости, али гле, млеко згруша топлотом смилујуће љубави и поста чврстим тлом, и уздизаше се над морима, и мора потонуше поново у дубине и беху као вода која се издваја кад згруша млеко ради умирења садржанога гнева према соли милости по смиловању љубави из Бога у својој сили и моћи.

[1.7.5] И гле, тада се смири на земљи и у свим пространствима Божјим и вечна љубав се по први пут спусти сасвим до земље и дуну у својој свемоћи и сили над површином земље, и дах беше безбројан рој мисли у живим облицима свих врста за будуће избављење изгубљених.