[1.7.1] Ево гле, хоћу да вам покажем органску творевину од првог до последњег и од најмањег до највећег, како сам је створио из Моје љубави и из Моје мудрости и из вечнога поретка из обоје, што је реч вечне моћи и силе у дубини Божанства. И гле, нема ничега у свим пространствима бесконачности, ни велико ни мало, што посредством ње не би било створено.

[1.7.2] И гледај и слушај: Ево, бејаше земља и бејаше месец и бејаше сунце и бејаху звезде, али земља још бејаше нага и њена површина још бејаше као површина мора, и над водама лежаху густи облаци и допираху дубоко у мртва пространства светова, и светлост сунца не могаше обасјавати кап смиловања и месец бејаше прекривен паром капи, и тек у овој пари потпуно се изроди земља и беше храњен месец, и сунце бејаше над обома са зрацима своје светлости из топлоте љубави у Богу као квочка над својим пилићима, и сазре земљу и одвоји месец од дојке своје матере.

[1.7.3] Тада се раздвојише облачине и спустише се к миру полова и појас земље би слободан, и сунце виде себе у водама и земља захвално врати примљену светлост у широко крило сунца и виде широко отвореним очима месец како се купа у изливеним зрацима милости вечне љубави из сунца.

[1.7.4] И гледај и слушај даље: Земљи беше пријатно јер беше испуњена љубављу смиловања и виде њенога љубимца, месеца, како кружи око ње. И љубав рашири своје широке груди дахом смиловања као да још једном хоће пружити детету своју дојку пуну млека милости, али гле, млеко згруша топлотом смилујуће љубави и поста чврстим тлом, и уздизаше се над морима, и мора потонуше поново у дубине и беху као вода која се издваја кад згруша млеко ради умирења садржанога гнева према соли милости по смиловању љубави из Бога у својој сили и моћи.