[1.6.1] А сада дигни очи од земље ка сунцу, које је верна слика поноворођених. Погледај добро и брзо ћеш приметити да се некада на његовом појасу јављају мрље. Гле, природа овога, како ви то кажете, јесу ерупције изнутра попут вулкана земље, и оне су подобне ерупцији јарости Божје и мали трагови Његове сверазарајуће моћи. Оне се према природи света на земљама увек делимично очитавају у великим или малим олујама према величини мрља, али тада љубав увек утолико више делује и поново све ублажава водама смиловања и на сунцу великим поплавама из несагледног мора њене сажаљиве милости. И гле, тако се поново све доводи у највећи поредак и мимо тога поретка, у којем Ја, вечна љубав, јесам сама од векова свих векова и из којег и у којем је све створено што постоји, не може ништа ни опстати ни настати; и ко ступи ван тога поретка својом слободом, поступа против љубави и против живота и пропашће вечно.

[1.6.2] Сада си посматрао сунце и схватио га према његовој природи, која је једноставна и мора бити таква да би опстала за сврху за коју постоји и за коју мора да постоји из поретка љубави.

[1.6.3] Сада поврати очи према поноворођењу духа и према народу Божјем и према закону љубави и према животу слободе у светлости милости из вода смиловања и сунце ће лебдети откривено пред твојим очима и ни једна бразда на њему ти неће остати сакривена.