Help

jakob-lorber.cc

Божје домаћинство

[1.5.5] Гле, затим љубав виде све дивоте у Божанству, којима нема краја, и Божанство виде да је све то у Себе прешло из љубави, а љубав виде у Божанству своје мисли, које јој беху јако пријатне. Тада се љубав поново запали, те силе Божанства захукаше око Ње, и гле, мисли љубави беху такође љубав и беху без броја.

[1.5.6] Онда Божанство виде своју величанственост и љубав осети сву моћ. Затим љубав у Божанству рече: Да величанствене мисли држимо чврсто и изведемо да се ослободе и осете и виде Нас као што их Ми осећамо и видимо и као што их осећасмо и видесмо пре него што светлост обасја њихове облике.

[1.5.7] Тада пређе реч у Божанство, и оно сасвим поста љубав. И гле, затим Божанство рече први пут: Да буде! И посташе слободни духови, чијем броју нема краја, те љубав виде саму себе бесконачно умножену и своју лепоту бесконачно савршену.

[1.5.8] Али сва бића још не бејаху жива и још не осећаху ни виђаху јер још бејаху мимо љубави у Божанству учвршћени облици.

[1.5.9] Па се љубав сажали и миче, и мицање се узнесе, те Божанство ослободи своје затворенике љубави, и љубав проже све. И гле, тада облици оживеше и зачуђено се згледаше и грејаше се на пламеним зрацима Божанске љубави те добише самостално кретање и живахност. Али још се не спознаше.

[1.5.10] Тада љубав поново рече: Учинимо да се спознају да би затим спознали Мене и кроз Мене и Тебе.

[1.5.11] Затим се опет узнесе реч у Божанству и у Божанству зазвеча реч, и реч би закон, а закон беше љубав која се улила у све.

[1.5.12] И гле, тада беху обликовани троје, а из њих потекоше седморо. То троје беху једнаки љубави, светлости и Божанству. И седморо беху једнаки седморици духова Божјих, и зову се и вечно ће се звати: 1. Љубите љубав. 2. Страхујте Божанство које усмрћује да не будете усмрћени. 3. Љубав у вама јесте света, зато се међусобно поштујте као што љубав у Божанству поштује и вас и радује се вама. 4. Свако је своје власништво и власништво љубави Божје, зато нека нико никог не граби. 5. Нека нико никада не крије своје лице пред другим да не види други каква му је љубав, будите као љубав која вас је родила. 6. Ваша нутрина нека буде и ваша спољашњост да у вама не настане рђава побуда. 7. Ваша спољашњост нека је верни одсјај вашег унутарњег огледала, у којем се љубав Божанства огледа, иначе ће се сломити унутарње огледало и ваш лик постаће страшан.

[1.5.13] Тада Божанство у бескрајноме пространству прекршиоцима загрме страховитим судом, те би заповеђено обожавање у највећем страху и би им заповеђена љубав љубави. И беху изнесени у вишњој слободи и могаху чинити по вољи, тако да их ништа не спутаваше у својој слободи, и све до времена када ће се спознати у својој слободи и понизности да би закон постао њихов сопствен, те да буду савршено слободни.

[1.5.14] Тада се спознаше у својој великој моћи и величанству и сјајној слави, и поглавар тих троје, једнак светлости Божанства, разгоре се у својој жудњи не би ли сасвим овладао Божанством. Путем њега се разгоре велики део духова, који посташе преко њега, и преко њих се запали и Божанство у својој јарости као и двоје од троје нижих духова, те бацише злу дружину у дубину дубина своје срџбе.

[1.5.15] И двоје и они што истекоше из њих и седморо, чији број би праведан, нађоше се у вери своје понизности и бише примљени у кругове моћи Божје. И љубав виде да бише нађени чисти и радова се због њиховог савршенства. И гле, сила Божанства у љубави се узвиси и Божанство крену, и створени приметише кретање Божанства, и Божанство крену ка својој љубави, и створенима се отворише очи и видеше први пут вечну љубав.

[1.5.16] Тада се зачудише војске безбројних те наста велика радост и славље међу њима видев моћ Божју у љубави и видев љубав у себи и силу која их створи, те се спознаше и спознаше љубав и спознаше Бога.

[1.5.17] Уто крену Божанство, те се створени уплашише пред Њим, и љубав виде њихов страх и виде да је њихов страх праведан, а страх им би послушност, а послушност понизност, а понизност њихова љубав, а љубав њихов закон, а закон њихова вечна слобода, а слобода њихов живот и живот њихово вечно блаженство.

[1.5.18] И гле, вечна љубав им се обрати и они разумеше реч. Тада им се одрешише језици и прва реч, која им потече са усана, би љубав. И Божанству се допаде њихов говор тако да Божанство преко љубави крену, и кретање се обликова у створенима и облик поста звук и звук би друга реч и зваше се – Бог.

[1.5.19] И тек тада створени беху савршени. И љубав рече створенима: Први међу вама се изгуби, зато Ја преузимам његово место и бићу вечно међу вама.

[1.5.20] Онда се поново одрешише њихови језици, па преклонив колена мољаху се љубави. –

[1.5.21] Гле, шта је све потом чинила љубав и Бог у љубави и љубав у Богу. Љубав жаљаше за изгубљенима, али Божанство се затресе у свом гневу и зачу се велик гром у свим пространствима бесконачности Божјим и гром продре све до нутрине вечне љубави и само љубав разуме гром Божанства и гром буде у њој реч која рече: Сва моћ нека ти је подређена, делуј како хоћеш и реци "да буде" и биће.

[1.5.22] И гле, то такну љубав у Својој суштој дубини те потече прва суза из ока вечне љубави, и ова суза потече из срца Божанства и зваше се и зове се и вечно ће се звати смиловање.

[1.5.23] Од ове сузе поста велика вода и ова вода се изли у сва пространства бескраја и изли се у дубину дубина срџбе Божанства и ублажи огањ јарости Божје.

[1.5.24] И гле, Дух Божји у својој сили дуваше благо над водама и воде се поделише и Бог рече из своје љубави и Његова љубав би реч и реч сиђе у дубину дубина и лебђаше над водама и воде се поделише као капи росе и разделише се великим и малим по броју изгубљених, којих нема краја у свим пространствима бесконачности.

[1.5.25] И гле, задња кап, која оста, би унутарња у водама и унутарња смиловања и та се не распореди, него оста где оста и би одређена средиштем и позорницом највећег дела вечне љубави.

[1.5.26] И гле, ова задња кап би земљом на којој ти и твоја браћа пребивате. А од других капи посташе сунца, земље и месеци свих врста, којима нема краја. И гле, тако је створено видљиво небо са својим звездама, сунцем, месецем и видљива земља с морима и чврстим тлом.

[1.5.27] И погледај и подигни очи, и спознаћеш чуда вечне љубави. Свагда видиш светлост сунца, сјај месеца и треперење и светлуцање звезда у својим разноликим положајима које називате сазвежђа; такође видиш различите облике у свим царствима природне земље, али још нико није пронашао и правилно схватио шта је и откуда светлост сунца, како га је добило, и откуд сјај месеца и треперење и светлуцање звезда и њихови различити положаји и сви облици на земљи.

[1.5.28] Јер гле, Моја деца морају бити посвећена у све дивне ствари које њихов свети, љубазни Отац има да дарује својој деци која га препознају и љубе једино Њега изнад свега и међусобно се љубе из љубави свога Оца.

[1.5.29] Гле, када посташе сва сунца са својим земљама преко моћи смилујуће љубави вечнога и бескрајнога Бога, тада још немаше светлости, ни сјаја, ни треперења, ни светлуцања, јер беше још ноћ над сунцима и земљама и месецима. Но, вечна љубав у средишту сунаца спусти малу искру Своје милости. Ова искра обасја брже но велика муња мрачне масе и гле, засијаше и обасјаше земље великим сјајем, као што светле до овога часа и као што ће светлети све докле им се не узме искра милости.

[1.5.30] И гле, тада засијаше и земље и месеци, који су распоређени сунцима у праведноме броју, и љубав их надахну силом и моћу Божанства; и гле, светлост дрхташе на сунцима, мора земаљска се узбуркаше и завртеше у својим таласима, а ваздух и ветрови струјаху и дуваху над земљама попут Духа Божјег над водама смиловања и месеци се моћно узвисише над својим земљама којима су припали као плод дрвету и почеше око њих да круже у великим круговима као стални пратиоци свог настанка; и где их бејаше много, ујединише се у чрсте кругове за знак дечије љубави, која нетремице треба да гледају лице свога Оца као месеци своје земље да се због њихове крхке природе не отргну из својих кругова и пропадну.

[1.5.31] Јер гле, месеци нису чврсти, већ врло крхки и налик су пени морској када очврсне и голи су и без воде и ваздух земље тамо је као вода земаља и ваздух је сличан етеру између сунца и земаља, и месеци су одређени да приме похлепне, да држе духове материје и да провере њихову постојаност, и да их сазру за пријем милост.

[1.5.32] А тло земље јесте милошћу ублажени део Божанске срџбе и обухвата чрстим везама заблуделе духове све до одређеног времена њиховог несвесног одрешења када ће бити стављени у нежнију, али за њих ипак довољно чврсту материју, и то појединачно везани, из које затим, пробуђени вечном љубављу, могу изићи; и мора и воде су их пуни да би се понизили, и ваздух их је пун да би се прочистили, и вечна љубав јесте у свему облик, али срџба Божанства само је ублажена на земљи а не и потрта.

[1.5.33] А ово запамти посебно: У средини сунца мирује искра милости и путем огњене срџбе Божанства обасјава свет. У средини земље, пак, налази се искра Божјега гнева налик ватрену змају и свезује злу дружину чврсто као камење, који ће водом милости тек морати да омекшају како би когод могао бити одрешен за другу проверу – за слободу и вечни живот. И сада схвати тајну свога бића и диви се великој љубави вечне моћи и колико пута те је поново родила да би тебе који си био изгубљен поново освојила за вечни живот, за слободу, за закон, за љубав и за светлост, и да гледаш Њено лице, и гле, све ово хоћу да објавим теби и преко тебе многима како бисте коначно једном хтели да увидите колико надасве добра мора да је вечна љубав када толико много, велико и дивно за вас непослушне неуморно чини и трпи. –

[1.5.34] Гле, овако су земље добиле своје кретање око својих сунца и око своје средине преко даха смиловања љубави ради знака да деца све своје поступке треба да уреде по кретању земаља око сунаца и месеца око земаља. И слаби треба да буду као месеци, и јаки треба да буду као земља, и новоређени треба да буду као сунце. И слаби треба да гледају силу љубави, која никада не допушта да падну, ако се као месеци непрестано усмеравају према лицу љубави и када круже око ње са свих страна у мањим круговима, али силом њезином ипак такође бивају повучени у велики круг. И јаки треба да буду као земља самостално се окрећући како би увек били примљиви светлости и топлоти из милости љубави која осветљава и грејући оживљава силом која је у њој како би родили плодове свих врста из дела љубави, којима се могу наситити слаби, и могу се крепити урођени, и могу уживати новорођени. И новорођени из вода смилујуће љубави, у којима је милост савршена, треба да буду као сунце, и њихова светлост треба да оживљава слабе, и треба да оплођава јаке за храну слабих, како би постојала заједница међу децом једног те истог Оца.

[1.5.35] И гле, још дубље треба да видиш како и зашто сам све овако уредио. Гле, месец има мрље и многа тамна места; и земља има хладне, али чврсте полове, и има високе горе, и ниске долине, и има изворе, потоке, реке, језера, и мала и велика мора; и сунце има мрље, велике и мале. Ево гле, ово су све дејства љубави и милости или, подобно, топлоте и светлости, која су вечна љубав и моћ Божанства преко Ње. Зато погледај слабе и месец како су налик, и биће ти разјашњена његова суштина. Посматрај јаке у свим својим поступцима, и пред твојим очима биће ти откривена земља. И од једног до другог пола мора постојати крута мирноћа духа у љубави ка љубави како би се све што окружује дух кретало по устаљеноме поретку и тако деловало за заједничку сврху вечног одржања. Јер гле, све зависи од мирноће, без ње се ништа не може постићи. И ко није као полови земље, неће продрети своју нутрину као црта између полова средиште земље. И ваша љубав мора да буде хладна као лед полова да будете примљиви свој топлоти Божанске љубави. Јер гле, оно што је топло није примљиво топлоти, али оно што је хладно у својој мирноћи, оно је примљиво топлоти у обиљу и способно је излучивати је у све делове живота. Јер гле, онај који прима топлоту, која је Божја љубав, и задржава је круто у себи и не пропушта је даље преко себе јесте шкрти и разложиће се сам и уништити као лед на ватри. А код онога који је прима као полови и предаје је одмах даље свима који су око њега близу и далеко јесте Божанска љубав на правоме месту и сасвим одговара вољи великога и светога даваоца.

[1.5.36] Ова љубав ће родити много плодова и уздићиће се ка светлости милости и гледаће нетремице неизмерне дубине Божанства, попут полова који прозиру у бескрајна пространства стварања љубави Божје и широко отвореним очима усисавају благе зраке из безмерности свих бесконачних простора у којима круже безброј бића смиловања, свако по својој врсти, те се разгоре у заносу и милини у својој љубави према љубави и за љубав и као сунце сами почну светлети као светлост полова земље.

[1.5.37] Зато ко чврсто остане у средини љубави спознања, што је милост, његове слабине ће се ужарити од љубави из Бога као појас земље и његове руке ће се покретати као реке, потоци и извори, те ће његови поступци утицати у мора Божанскога смиловања, која су посољена милошћу и спознањима вечне љубави и вечнога живота.

[1.5.38] Ево, сад имате кључ отворити и прозрети земљу која вас носи.

Обичан Импресум