Help

jakob-lorber.cc

Божје домаћинство

[1.29.1] И гле, тада се још једном подиже Фарак и рече: "Гле, брате Тахираче, Бог и сви слободни духови на све векове векова више не могу изменити учињено, а још мање ми слаби људи. – Размишљај сам, ако би код неког човека имало само неке искре божанске мудрости, да ли би судила и говорила овако:

[1.29.2] Тај човек је силно погрешио због свог злонамерног разумевања пошто није имао милости одозго и беше слеп у својој саможивости на своју велику штету и свих који га се тичу. Сада, пак, милосрдном љубављу Божјом дође светла муња праћена јаким громом одозго и учини да угледа сву његову изопаченост и да чује безброј својих грозота. – И тако човек поче да стрепи те се покаје озбиљно у самој дубини свог срца за све своје пакосне поступке па према томе одбаци сву своју пакост и преда такође сву своју вољу милости Божјој – реци ми, шта би ти сам учинио таквоме? (Одговор:) "Опростио бих и погледао га као да никада није погрешио и веома бих се радовао што је себе пронашао толико залуталим и нашао излаз из тамница мрачнога лудила ка светлости божанске милости." Право и правилно си одговорио, премда си само човек; утолико пре ће свемудри Бог као сушти темељ све истине и љубави одобрити ову исправност пошто зна најбоље како и чиме и зашто смо тако често погрешили!

[1.29.3] Зато знај: Ми људи без љубави судимо нашу залуталу браћу по броју злочина да ли је било кајања или није било кајања, а Бог из Његове љубави и мудрости не суди извршене и покајане посртаје, него једино радне и непокајане, мада учињено никада неће проћи, него остаје сачувано у непролазноме сећању Божјем као тамна мрља на црти нашег живота, али не суди се ова црта на почетку ни у средини, него на крају, где расте и продужава се право према љубави и праву из ње или криво и вијугаво према злу и све неправде из истог.

[1.29.4] И гле, тако је сила мудрости из Бога сада такође исправила твоју кривду; према томе не треба да судиш самога себе, него да продужиш од сада право своју црту живота ка истиноме Богу кроз сву оданост и правду и чешће да се осврнеш за цртом исправљеном од Бога како убудуће не би скренуо с правога правца, пошто ћеш тада лако открити скретање како би га одмах поравнао милошћу одозго, која ће ти тада обасјати велико одредиште твога живота у царству вечне љубави и свега живота из исте.

[1.29.5] Па иди, преузми свом оданошћу што ти је наложено од Ханоха и памти ову моју беседу, тако и ви остали сви заједно са мном, грозним, и будите браћа Ханоху, браћа међусобно и браћа народу, кога треба водити по вољи Бога, моћнога, силнога, јакога, премудрога и прељубазнога. Амин."

[1.29.6] И на ову завршну беседу се подигоше сви и поклонише се Фараку и рекоше: "Фараче, мудраче из старе мудрости Божје, признајемо сви твоју велику моћ и несхватљиво спознање у свим стварима, премда не увиђамо како си доспео до тога, ипак ћемо чинити како ти држиш добрим и правим, зато што видимо да твоја мудрост почива на љубави која никоме не жели извући дебљи крај, ако човек уз то још хоће да иде њеним благим путевима, што ћемо сви да чинимо, то нам је воља из твоје и према твојој мудрости.

[1.29.7] А ти гледај да и Ханоха уредиш као нас, амин."

[1.29.8] И гле, тада сви напустише своја места и упутише се у своје градове и чињаху ту по савету Фараковом мудро и добро, и сав народ ликова под њиховом управом.

[1.29.9] И када Фарак на сличан начин лако обрати и Ханоха, тада Ханох уста и зграби јаку шаку Фаракову и рече: "О брате, истину си рекао и добро си чинио, јер тамо где још живи неко створење, може се још очекивати љубав и милост одозго као код мене. Само у смрти све престаје. Сада још све живи, па се још много шта поново може поправити. Зато ћу поново зацелити све ране које су нанете мојим народима, и то све уз тебе и твоју братску мудрост, која је тако великим спознањем примогла да одврати тако велику несрећу од мене, грдно превареног и исто тако од сиротог, превареног народа."

[1.29.10] И гле, тако се ова сада нешто боља власт настави овако валовито више од петсто година такође и под синовима, то јест децом и унуцима Ханоховим, који беху његов најмлађи син Ирад (жестоки, ученик Фараков) владајући сто година, његов најмлађи син Махујел (злокобан или проповедник судбе) такође владајући сто година, затим његов најмлађи син Метусаел (постављач одредишта и проналазач природе и њених сила) владајући сто десет година и коначно његов син, скоро већ сасвим заборавив Мене, Ламех (изумитељ смртних казни, које под његовом влашћу посташе изврсно сасвим обичне) владајући двеста година.

[1.29.11] Али гле, код Ламеха морам се мало дуже забавити будући да с њим престаје свако владарство и уместо тога наступа идолопоклонство и мамонство као и проклета филозофија природе као највеће мајсторство бескрајне пакости змије.

[1.29.12] И гле, Ламех сходно свом средњем рођењу заправо није био властан да влада, пошто је по давно пренетом, утврђеном обичају једино најмлађи син био властан да преузме власт, а само у случају смрти или другим узроком неспособности прворођени, а ако умре и тај, тек онда средње рођени.

[1.29.13] Међутим, још је био сасвим жив и здрав Метусаелов најстарији син Јоред (тајни мудрац по начину Фараковом, преминулом већ давно) и његов најмлађи брат Хаил (одани ученик Јоредов и законити владар).

[1.29.14] Али гле, Ламех, суров, мрачан, частољубив, кривоклетан човек, који за своје славољубље сасвим ваљано измудрова да је у истој мери властан да влада, разгневи се у себи због старог обичаја и како га уз то још окруживаше злобна руља истога помишљаја, одржа једном у овом властољубивом погледу злобно веће баш када се Метусаеловом смрћу приближило време ступања на власт Хаила да испита шта чинити да сигурно постигне своју пакосну намеру.

[1.29.15] И гле, један који се зваше Татахар (то је крволок, такође ловачки пас) посаветова га стравично рекав: "Нас има седамдесет седморица, јаких као дрвеће, одважних као тигрови, храбрих као лавови и свирепих као хијене, а ти си учитељ свих нас; па верујемо како ти не би требало бити тешко ваљаном тојагом у шаци окончати Јоредову мудрост у шуми тамо близу планина где смо недавно ловили тигрове. Па када прождрљива хијена смрви његове кости својим оштрим и јаким зубима, потом јој из захвалности као слаткиш још можеш добацити дечака Хаила, што ће овим гладним шумским зверима добро доћи за оброк. Онда ћемо рећи народу да су их у планини при лову на хијене у превеликом поверењу у своју тајну мудрост, значи дрзовите, растргле и појеле хијене. И пошто си тада једини законити потомак Кајина, Ханоха, Ирада, Махујела и син Метусаела, ко ће ти тада оспорити владавину?

[1.29.16] Ну, Ламеше, шта велиш – није ли овај савет као ниједан други који сигурно води до успеха? – Иди и изврши, ми смо крај тебе и успех је без сумње!"

[1.29.17] И гле, овај савет Ламеху дође као поручен и већ следећег дана потражи прилику – и нађе је убрзо помоћу змије. Како примети да се Јоред са Хаилом радосно упути шуми, брзо са својом рђавом дружином оде с друге стране у шуму и очекиваше тамо иза густих дрвећа двојицу браће, и када се ова нађоше сасвим у шуми, насрну изненада на Јореда, уби га једним ударцем и учини са Хаилом по савету Татахаровом.

[1.29.18] И гле, овој двојици се то догоди зато што посташе поносни на своју мудрост пошто као кнежеви синови заборавише да се истинска мудрост састоји једино у највећој понизности и чим се запостави, и мудрост измиче. Пошто је то код њих био случај, није им било ни савета ни помоћи без повреде њихове слободе, што не могу да учиним ни најмање будући да најмањи део слободе бескрајно превазилази сваки природни и телесни живот свих живих бића на земљи. Отуда и дозвољена власт у ратовима макар и ради слободе воље и дела само једног јединог човека.

[1.29.19] Нека ово буде опомена и теби, мој прилично ваљани оруђу, ако би се понео (било тајно, било ни најмање јавно) пред својом браћом будући да сам ти дао дар мудрости; јер гле, уколико будеш развратан или би крао у невољи или би пировао и банчио како било, ослабио би у теби овај ретки дар код људи; а уколико будеш поносан на њега, одмах бих ти га узео и оставио те нагог и напуштеног у шуми заблуде, па би пришле крволочне звери и прождрале би те да коначно од тебе не би остало ништа до једно лоше име.

[1.29.20] Гле, у понизности си примио, у понизности мораш задржати и у свој понизности опет мораш предати свим браћама.

Обичан Импресум