[1.28.1] И гле, пошто се нико од свих који већ беседише не усуди да одврати Фараку, коначно се подиже Молаким и усмери своја уста право према Фараку узев га оштро на око и говорећи: "Брате, твоја беседа би оштра и погоди свакога по средини! Међутим гле, што се тиче наших говора, то им је смисао добар и прав осим одбацивање Ханоха. Једино су оскврнављени унутарњим, погрешним жудњама, које се у нама пробудише тек погледав кнежевске положаје поверене нама.

[1.28.2] А ако сатремо у нама све ове дрске жудње и ако хоћемо да постанемо такође истинска, одана браћа како народа, тако и Ханоха, сходно како је право и поштено, да ли ћемо и тада још бити хуље?"

[1.28.3] И Фарак одговори: "Жудња јесте живот воље. Ако будете сатрли сваку жудњу у себи, откуд ћете делати као кнезови? – Зато не ваља никоме гушити жудње у себи као искру љубави у Богу, само нека не крећу погрешним смером.

[1.28.4] Прави смер јесте тежити задобити Бога у својој љубави и потом усмеравати све поступке по спознању највише воље у нама, која ће себичност у нама помоћу све понизности одржати у осећању своје ништавности и несхватљиве слабости у себи.

[1.28.5] А њен погрешан смер јесте саможивост или потпуна слепоћа и глувоћа воље у себи. И сви поступци отуд усмеравају се по сопственим потребама не примећујући потребе равне браће.

[1.28.6] Гле, погрешне жудње се затим надимају у нама њиховом растућом већином и угушују понизност и израђају охолост својом тежином, у ком стању се човек хоће олакшати свог великог бремена, међутим, пошто као слепи ништа не види и као глуви ништа не чује што би му помогло, хлапи својим погрешним жудњама за свим могућим средствима које код може смислити његова слепа љубав и себичност, и тако само нагомилава нове терете на терете, који својим превеликим преоптерећењем згњечују живот из Бога у нама и претварају нас у животиње земаљске материје и храну смрти, која свугде пребива у материји, како у ватри, тако и у води, у ваздуху и у земљи, која је мати плоти или смрти, јер где је плот тамо је и смрт. Стога ћемо и сви умрети у плоти.

[1.28.7] Дакле, ко је у себичности, јесте у љубави своје плоти; а ко љуби своју плот, жуди за смрћу, и смрт ће прећи у његову жудњу и заробити га у свим влакнима живота те га расточити и усмртити. Тако ће постати изметом смрти и нагнојиће њиве где је посејан плод вечне пропасти. – Сада знате све. Творите и живите, или чините и умрите, амин!"

[1.28.8] И гле, тада опет Молаким узе реч и каза: "Браћо, знате моју службу и струку. Није ме поставио Ханох ни народ, него ви сви осим Фарака да лажем Ханоха и сав народ. Једино сам вама морао показивати средиште моје науке. Али сада бацам заслепљивања лево и десно подно Фаракових ногу и кажем отворено и одано: Ако дође Бог с неба, беседа му неће бити мудрија од Фаракове!

[1.28.9] Отворено исповедам, да није наш брат, пао бих испред њега и клањао бих му се. Али је човек као и ми. – Откуд му оволика мудрост?

[1.28.10] Гле, ја сам слеп и глув као и ви, али неки унутарњи жамор ми каже: "Гле, Бог говори кроз Фаракова уста невидљиво! Тај глас ваља да слушамо, да обратимо добро пажњу и по томе да творимо, ако хоћемо да живимо, иначе ће се сузе наше браће скупити као велики потоп и удавити нас одреда у нашем големом блуду, превари и грехотном лукавству."

[1.28.11] И гле, тада се охрабри Уврахим, иступи и рече: "Амин, хвала староме Богу што је милостиво отворио уста Фаракова, нашега брата, без којега бисмо пропали одреда пошто већ дубоко бесмо заробљени у нашим смртоносним жудњама и један другом хтеде постати издајником како би све нас снашла смрт, овако или онако, као праведан суд из висине светости или из дубине Божјег гнева.

[1.28.12] Био сам фина улизица те сам проузроковао више зла но ви и Ханох свом силом, јер да није било мене, већ одавно би напустио своју божанственост, коју сам му заправо ја улагивао на уливање Уврака помоћу Нохада и Тахирака, тако што ми је већ ћешће примећивао кришом да га ово Божанство у нутрини одвећ плаши и да му не даје мира дању ни ноћу када је сам и да је тада већ често клео ову несретну мисао Увракову, које се сада више не може ослободити због народа, мада га пече у својим грудима више но сва ватра.

[1.28.13] И гледајте сада, овде полажем све своје улагивање у убеђењу да ће мудрост Фаракова такође постепено лако излечити ову велику рану нашега брата као што је, надам се, свима нама отворила очи како бисмо угледали понор, на којем растреситом рубу смо се налазили удобно свих деветорица не слутећи велику опасност да изгубимо живот и према томе и све што год има било коју вредност преко истог.

[1.28.14] И ти, драги брате Фараче, буди мени и свима нама одан путовођа ка светлости из висина истинога Бога, који нам је постао туђ попут нашега праоца Адама, и води нас све по теби добро знаној вољи једино истинога Бога и тако и сав народ, такође нашу сироту, недужну браћу, за чија сагрешења смо криви једино ми нашом бескрајном пакошћу. И шта ти, брате, нађеш добрим као вољу одозго, коју сада само ти знаш, то ћемо удруженим снагама милошћу одозго радо и свагда драговољно тачно извршавати.

[1.28.15] Зато полажем такође овде моје кнежевство крај ногу пријатеља Бога, истинога, и проглашаваћу себе сретним само ако смем себе да назовем оданим слугом пред јединим у овој земљи који је нашао милости од толико хиљада пред Богом, који је једини истини и једини који више нема кога који би био попут Њега.

[1.28.16] Зато чујте сви моју добро одмерену вољу: Град Фарак нека свима нама буде свети град. Ту ћемо увек ићи за мудар савет да по њему мудро можемо поступати. А он сам нека буде наш кнез и вођа по мудрости Божјој у њему и нека буде једино средиште између нас, Ханоха и свега народа како бисмо постали достојни не да будемо можда кнезови, до чега није стало ништа, када смо видели Божју мудрост, него једино да будемо виђени вољним, оданим слугама, који ће се радовати добробити народа и мудрости Божјој у нашем брату Фараку и пуном оздрављењу Ханоховом и према томе и свег слободног и подређеног народа.

[1.28.17] Амин, кажем у име свих! И ти, брате Фараче, погледај ме у својој мудрости и буди свима нама брат, кнез, вођа, саветник и мудар пријатељ. Амин."

[1.28.18] И гле, беседа Уврахимова оживе поново Тахирака као и остале који беседише пре Фарака лицемерне речи пуне користољубља, па поче и он да говори као неко ко је носач и штедионица свега зла и као неко који посвајаше божанска права и ствари – као Божју за све вечности недодириву светост, Његову правду, Његову љубав, Његову свемоћ, дашта на крају и сву творевину, као да је може уништити једним прстом, будући да је, као што често каза, прозрео старога Бога и да се чак усуђује ухвати се укоштац с Мојом силом и изазвати на мегдан Моју свемоћ. И како из љубави нисам хтео потезати велики мач Мога гнева на беднога црва прашине – као бескрајни на ништића, који се једва види због његове неизрециве сићушности према Мојој вечној величини и бескрајној моћи – тако рече свакоме: Моја слабост се плаши његове силе.

[1.28.19] Шта кажеш ти, слуго Мој, на такав позив?

[1.28.20] И гле, тај још не би толико смешан колико они које ви упућујете Мени овога часа хиљаду пута гори но што беше овај.

[1.28.21] Јер погледајте корен вашег свештенства. Када говори светски светац на престолу, тада Ја збиља има да ћутим, а и да се чувам да ни са ким не говорим; да сазна, Мој саговорник не би био сигуран свога телеснога живота.

[1.28.22] Не треба да вам ближе одредим трн у Моме оку, пошто ћете га уосталом лако наћи. Међутим, само још мало! – А сада опет на ствар.

[1.28.23] И гле, овај Тахирак окренув се као муња такође поче држати силну завршну реч скупу укратко и рече: "Браћо, која сте мудро и силно беседили пре мене, да сам се потресао све до најдубље дубине све своје пакости и угледао своју ништавност и своју бестемељну слабост и сазнао сву своју велику неправду у свему свом чињењу и поступању. Не треба твојој мудрости, брате Фараче, тек да исприповедам сву своју бестидност, пошто чак и немудри довољно знају мој досадашњи положај и струку у мом најопакијем грешењу.

[1.28.24] Гле, превише сам лош за ваш скуп да поведем било коју реч за оправдање, него само толико кажем да сам ја камен темељац свакога зла међу вама и народа и Ханоха. Зато не полажем никакво право ни на шта, ни на какву кнежевину, ни на какву службу, него да ми буде од вас као оцу Кајину. Тако ће се камен темељац свакога зла извадити из растреситог здања сваке пакости не би ли се урушило и како би се на његово гнусно место за сва времена трајно подигло боље здање праведне мудрости Фаракове из Бога истинога и моћнога.

[1.28.25] Гле, браћо, то је једина плата коју сам највише заслужио од свих вас, чиме се надам да не захтевам ништа непоштено од вас, пошто добро знам да стари Бог са мном више не може имати милости и сажаљења нити сме да има због Његове светости, коју сам лично скврнавио неискажљиво.

[1.28.26] Тако сам рекао све и очекујем свим поуздањем и понизношћу праведну и потпуно поштену, заслужену пресуду од божанске, праве и јаке мудрости Фаракове.

[1.28.27] И ако хоћете да ми пустите да поведем своју жену и своју децу у бекство за Кајином, нека то буде препуштено вашем сажаљењу. Па нека ми буде по вољи Фарака, амин!"