[1.23.16] И гле, тада Кајин узе реч и упита Ханоха сав тужан и дубоко тронут: "О Ханоше, велики кнеже, мој бивши сине, реци по своме срцу право и праведно зар твој отац и твоја мати нису изузети од свега овога што си заповедио мудро својим поданицима по своме слободноме нахођењу? И ако морам бити раван својој деци, заповеди да хране и свога оца и своју матер, који смо већ стари, тегобни и веома слаби, или допусти милостиво да пођем одавде до на крај света да не видим горке јаде моје деце надаље где гину под тешким јармом слободне правде." [1.23.17] И гле, тада рече Ханох: "Како то да ме питаш? Зар не чиним право ако чиним како си ме научио и овластио? Зар ниси сам прогласио без закона једино само мене и ниси изузео себе? Па како то да сада од мене захтеваш противправно тако нешто, те хоћеш да ме примораш да се на теби првом законодавцу покажу без милости строге правне последице непослушности као застрашујући пример! И поступим ли тако, кажи, чиним ли неправду? Јер будући да код нас нема љубави, него једино голо право, како то да дираш о законе мога слободнога нахођења ради изузетка као неке милости, која се никада не може слагати с правима закона твога кнеза? Што си ми отац, шта ме се тиче? Када сам постао преко тебе не хотећи под било којим условом. И тако си ме родио без моје воље и учинио ме кнезом без исте! Па реци ми, будући да сам постао и јесам што јесам и какав јесам сасвим без моје воље, будући да је нисам имао, а и ни под којим било условом, чисто случајно твојим сладострашћем и кнез твојим частољубљем, коју обавезу, дакле, правно посматрано имам према теби?
|
|