Help

jakob-lorber.cc

Божје домаћинство

[1.20.1] И гле, тада се са свих страна навукоше црни облаци над Кајиновом главом и велике муње севаху на све стране праћене јаком грмљавином и јаке олује почеше да бесне са свих страна и хитнуше много града на плодоносна поља и уништише их до тла, и то би први град који паде с небеса, и град би знаком љубави без смиловања будући да се Божанство у себи поново повредило неделом Кајиновим на своме брату Авељу.

[1.20.2] И гле, злобни Кајин побеже у своју колибу и нађе своју жену како дрхтећи лежи на земљи и поред ње као мртву поједину своју децу најчешће неблагословљену. Тада се најежи и прокуне змију и изиђе из колибе и нађе камен којег бежећа змија стави за његова врата пошто се преко њега оклизну и снажно паде на земљу и поново прокуне пакост змијину и смртоносни камен.

[1.20.3] И пошто се поново усправи телом испуњен болом, оде до обале веома блиске реке да потражи проклету змију и да је смрска и уништи.

[1.20.4] Али гле, дошав сасвим до обале, ту виде грозну неман дугу шестсто шездесет шест лаката, седам лаката широку и дебелу с десет глава како плива према њему узводно и још виде како на свакој глави израстоше десет рогова налик круни.

[1.20.5] И гле, када се ова страшна змија нађе сасвим у његовој близини, ослови га из свих својих глава истовремено и рече: "Па, јаки Кајине, убицо свога брата Авеља, ако ти је воља да се ухватиш са мном у коштац, започни своје разарајуће дело!

[1.20.6] Негда у трави докле сам била слаба, могао си ме растргнути и појести моје месо и крв, али сада тешко да ће ти такво поћи за руком, јер оно добро јело које си ми зготовио од крви свога брата увеличало ме је и ојачало. Па сада, ако ти је још воља да ме уништиш, почни да појиш своју освету мојом крвљу. Али пошто имаш само десет прстију а не десет руку и не можеш да зграбиш сваку главу одједном, утућиће те осталих осам својим роговима и појешће те својим осам чељустима."

[1.20.7] Тада се Кајин снажно уплаши и побеже из видика змије и поново прокуне змију и виде колико га је обманула змија. И размишљаше: "Ко ће ме сада помирити с вечно праведним Богом будући да више нема свога брата Авеља? О, три пута проклета змијо – ти си убица мога брата и хтела си сада постати мојим. О, да знам да би се затрла мојим затирањем, осветио бих његову смрт седам пута на себи самом."

[1.20.8] И гле, тада стаде иза њега змија у лику изузетно дражесне госпођице и каза му: "Кајине, учини то и појешћу твоје тело и попити твоју крв, па ћемо се поново савршено сјединити и владати свим светом."

[1.20.9] И Кајин погледа убаву госпођицу и рече: "Да, то ти је истински лик, тако си најстрашнија. Ко те види с твојим десет главама, бежаће од тебе као суд Божанства, а код кога дођеш у том облику, трћаће за тобом, ухватити те, волети те више од Бога и сматрати себе најсретнијим ако га зграбиш својим свакад смртоносним шакама, и људи ће ти дизати храмове и жртвенике и лизати твоју пљувачку и јести твоју поган.

[1.20.10] И да те нисам видео с десет главама, постао бих и ја твој роб, али сада те знам потпуно и презирем те више у том облику него у ранијем десетоглавом."

[1.20.11] Тада лепа госпођица поново прозбори: "Али Кајине, што се плашиш ових нежних уди на мени и ових меканих груди?"

[1.20.12] "О ћути", рече Кајин, "твоји нежни уди јесу такође многе змије пуне горкога отрова и под твојим меканим надутим грудима лежи непробојни оклоп, којим и на којим ће твоје змијске руке здробити мој сироти и слаби род, јер на такав начин ћеш чак и дива левијатана учинити својим покорним слугом."

[1.20.13] И гле, тада се жена-змија распали из свога нутарњега гнева тако да њено биће засветли попут сунца и поприми лик Авеља врло љубазнога лица и рече поново Кајину:

[1.20.14] "Кајине, слепи и неразумни, пакосни брате мој, гле, онај кога си убио каменом, сада стоји преображен пред тобом и нуди ти своју руку да се измириш с њим, и не бој се лика змије која си ти сам. Ко ли беше, ти или змија, који изневери Господа? Да ли ти или змија обљуби своју жену попут паса без претходне свагда наложене жртве? Беше ли ти или змија који похули на врућину и највећом тромошћу жртвова Господу празну сламу? Реци, разгневи ли се змија или ти пакосном љубомором против свога брата? И зар није змија била пре спољни привид твога сопственога зла у себи, којим си сам себе наговорио у својој великој лудости да убијеш свога брата?

[1.20.15] И како то да сада проклињеш змију која си па сам, и још на крају држиш свога сопственога брата оличеном змијом? И зар ти не рече сопствени брат за свога живота у телу – када си отишао да га доведеш за смрт наводећи у свом лукавству да те ослободи змије – не мислиш ли да је и он братоубица?

[1.20.16] Реци и одговори није ли тако, и ако је другачије, прокуни најпре змију и не држи за змију мене, који је дошао одозго да ти помогне као преображени брат, него себе самога, и пружи ми своју руку умрљану још братском крвљу не би ли је очистила моја братска љубав своје велике кривице те да поново нађеш милост пред очима Господњим."

[1.20.17] И гле, тада Кајин у својој слепоћи упаде у Сотонину замку и већ хтеде пружити заводнику руку, али гле, снажна муња удари с неба између лажљивца и Кајина и наводни Авељ легну као змија на тло, а Кајин дрхташе целим телом очекујући сигурни суд одозго.

[1.20.18] И гле, тада рече Јехова из облака: "Кајине! Где је твој брат Авељ – где си га метнуо?"

[1.20.19] А Кајин се брзо охрабри погледом змије на тлу и рече: "Како питаш мене? Зар сам ја његов чувар?"

[1.20.20] И глас Јеховин рече снажније но пре: "Крв твога брата, којом си натопио земљу, вапи Мени! Видео сам твоје дело; где је Авељ, брат твој?"

[1.20.21] А Кајин прозбори: "Господе, мој грех је толико велик да ми се више никада не може опростити!"

[1.20.22] "Јест", рече Јехова, "зато да си проклет на земљи, која прогута крв Авељеву, и ако на њој убудуће учиниш њиву, неће ти више давати хлеба, и да луташ убудуће по њој скитајући и бежећи без крова као звер и да се храниш трњем и чичком."

[1.20.23] Тада се Кајин страшно уплаши и рече дрхтећим гласом: "Господе, свеправедни, гле, данас ме изгониш из ове земље и морам да бежим пред Твојим лицем и да будем скитница и бегунац на земљи, и снаћи ће ме јаднога да ће ме убити ко ме нађе, зато помилуј ме ради мојих."

[1.20.24] И гле, тада рече Јехова: "Не, нико да убије Кајина – ако би ко убио Кајина, да буде убијен седам пута! А да те нико не би напаствовао, обележићу те на челу црном мрљом да те нико више не препозна и убије."

[1.20.25] И ево гле, тада Кајин побеже са својима од Мога лица далеко с ону страну Хедена у ниску земљу Нод. Хеден, пак, бејаше лепа хумовита земља обилна најбољим плодовима. Ту се допаде Кајину и хте се ту настанити, али погледа горе ка хумовима и виде свугде нека човека срдита лица наоружана каменом у руци као да чека на Кајина да освети његов злочин, а тај привид беше дело великога страха у њему, те виде да ту нема останка њему.

[1.20.26] Тада бежаше све даље ка истоку и доспе у велику низију, ту се сруши изнурен и спаваше три дана и три ноћи. Тада се спусти моћан ветар с планина, пробуди спаваче, па прохуји преко широке равнице, те се смири коначно у дубинама земље која се зваше "Нод" или "Суво дно мора."

[1.20.27] И Кајин опет погледа навише ка високим врховима гора и више не примети људе, тада не знађаше шта да чини. Након часка испружи руке и завапи прегласно: "Господе, преправедни, ако до Твога уха из ове велике даљине још доспева мој вапај, погледај овамо преко ових врхова милостиво ради деце и моје жене на обележенога бегунца светости Твојих очију, која је обележила моје чело тамом греха како ме не би препознали са слободним челом на злочину који је забележен на челу и на рукама и на грудима великога грешника, којега је грех превелик да му се икада може опростити."

[1.20.28] И гле, тада сиђе облак преко високих гора висок седамдесет седам човечијих висина на бегунца и јак глас рече из истога и то беше глас Авељев, који рече: "Кајине, познајеш ли овај глас?"

[1.20.29] И Кајин одговори: "О брате Авеље, ако долазиш да се праведно осветиш мени, своме убици, учини ми по правди, али поштеди своју благословену сестру и њену децу!"

Обичан Импресум