[1.16.1] И гле, тада се подигоше и одоше онамо где стајаше велико дрво између јутра и поднева од места где се налазио Кајин између вечери и поноћи и вратише се до својих, који још жаљаху и плакаху лежећи на земљи.

[1.16.2] И када дођу сасвим до њих, рече Авељ Кајину: "Погледај овде плодове у обиљу који су истински плодови кајања и жалости; сагни се до њих и утоли своју глад и жеђ."

[1.16.3] И када Кајин учини вољно што га посаветова брат преко Мене, гле, заплаче јадикујући снажним гласом и из очију му потекоше потоци суза великога кајања.