Help

jakob-lorber.cc

Божје домаћинство

[1.14.7] И гле, тада се Авељ подиже моћно и сасвим снажно од земље и узнесе се у ваздух готово знаком истинске слободе над њом и поступи како му заповеђено.

[1.14.8] И гле, тада потекоше нове силе живота у спаваче, и разбудише се брзо и усправише се и осврнуше се на све стране дубоко ганути у великом чуђењу таквом великом благотворном променом пустиње и хтеше ускликнути од радости, али тада се подиже Адам и уз њега и Ева и рече својој деци:

[1.14.9] "Децо, не кличите и не ликујте прерано, него плачите и окајте са мном и Евом најпре наш велики грех и премишљајте шта изгубисмо! Није стало до земаљскога раја и свих његових добара, јер, као што видим и ви са мном, Господ нам је поново дао толико тога Његовим превеликим неограниченим милосрђем да можемо лако да заборавимо губитак преобилних добара земаљскога раја услед овога новога, великога непрегледнога богатства његове превелике љубави. Али погледајте животиње ваздуха као и чврстог тла које журно прилазе, погледајте траву, биљке, жбуње и све мало и велико дрвеће и струјећи ваздух и упитајте све ово и слушајте да ли однекуд чујете одговор!

[1.14.10] Учиних то одмах при буђењу и уверих се да су све ствари занемеле према мени и да више не разуму глас моје речи. Цвркут птица, ридање животиња, жубор овог потока и сав шум траве, биљака, жбуња и свег дрвећа, истина, доспе одмах до мога уха, али колико се запрепастих и још јесам скроз пошто од свега тога не разумем више ништа.

[1.14.11] Али гле, не запрепастих се што ми се одузе овај разум, него запрепастих се пре због бескрајно већега губитка милости светога Оца над свим створењима и међу свим створењима.

[1.14.12] Гле, све што изгубих, изгубисте и ви преко мене пошто згрешисте преко мене и са мном осим једнога кога више нисам достојан назвати својим сином, који оста чист и праведан у обиљу милости и обиљу благослова у васцелој моћи и сили пред свевидећим очима пресветога и предоброга Оца, Његове љубави и Његовога духа.

[1.14.13] То је мој мили Авељ, кога, пак, преправедан Господ узе нама такође пошто га моје очи више не виде сигурно да бих осетио, и сви ви преко мене, шта значи пасти из милости вечне љубави у строгу праведност Господњу грехом лакомислене непослушности према Његовим толико преблагим законима љубави и толико лаким законима милости.

[1.14.14] О децо, примите све ово срцу што вам сада казах и покушајте и уверите се сами да ли сам вам рекао истину, па дођите и судите сами које је доба – да ли да плачемо и жалимо од превеликога покајања или да потражимо још штогод што би развеселило наша срца.

[1.14.15] Јест, децо моја, само једну једину радост оставила нам је вечна љубав светога Оца као дар Његове велике милости, и томе можемо и треба да се радујемо, то је велика милост самога покајања и жаљења!

[1.14.16] Гле, Господ нам је оставио још једино то – сузе покајања и сузе жаљења! Захвалимо му се за то из саме дубине наших срца!

[1.14.17] Ох, колико смо још пресретни што нас је Господ даровао још толико богато! Шта бисмо били без те милости?

[1.14.18] Зато хајде да паднемо на земљу најдубљим осећањем наше потпуне изопачености и да плачемо и жалимо толико дуго докле теку сузе из наших очију и вратимо Господу што је Његово, чега смо сасвим недостојни, па нека чини с нама по Његовој пресветој правди каква Му је Његова света и увек добра воља и каква беше одвека."

[1.14.19] И гле, тада се сруши на земљу Адам са свима својима и учини како спозна маленим још задржаним делом милости кроз тихо и тајно смиловање вечне љубави у Оцу, те оплакива горко заједно са свима његовима осим Кајина. Истина, и он се сруши на земљу с осталима, но око му оста сухо, те се наљути што и он не мога плакати попут осталих, па се подиже и оде. И ишав овако преда се и укочена погледа посматрав зелено тле, гле, изненада примети змију како пузи по земљи; тада се сагну, зграби је, искида и захваћен гневом и бесом поједе њено месо и усвоји га.

Обичан Импресум