[1.14.14] О децо, примите све ово срцу што вам сада казах и покушајте и уверите се сами да ли сам вам рекао истину, па дођите и судите сами које је доба – да ли да плачемо и жалимо од превеликога покајања или да потражимо још штогод што би развеселило наша срца.

[1.14.15] Јест, децо моја, само једну једину радост оставила нам је вечна љубав светога Оца као дар Његове велике милости, и томе можемо и треба да се радујемо, то је велика милост самога покајања и жаљења!

[1.14.16] Гле, Господ нам је оставио још једино то – сузе покајања и сузе жаљења! Захвалимо му се за то из саме дубине наших срца!

[1.14.17] Ох, колико смо још пресретни што нас је Господ даровао још толико богато! Шта бисмо били без те милости?