Help

jakob-lorber.cc

Божје домаћинство

[1.14.10] Учиних то одмах при буђењу и уверих се да су све ствари занемеле према мени и да више не разуму глас моје речи. Цвркут птица, ридање животиња, жубор овог потока и сав шум траве, биљака, жбуња и свег дрвећа, истина, доспе одмах до мога уха, али колико се запрепастих и још јесам скроз пошто од свега тога не разумем више ништа.

[1.14.11] Али гле, не запрепастих се што ми се одузе овај разум, него запрепастих се пре због бескрајно већега губитка милости светога Оца над свим створењима и међу свим створењима.

[1.14.12] Гле, све што изгубих, изгубисте и ви преко мене пошто згрешисте преко мене и са мном осим једнога кога више нисам достојан назвати својим сином, који оста чист и праведан у обиљу милости и обиљу благослова у васцелој моћи и сили пред свевидећим очима пресветога и предоброга Оца, Његове љубави и Његовога духа.

[1.14.13] То је мој мили Авељ, кога, пак, преправедан Господ узе нама такође пошто га моје очи више не виде сигурно да бих осетио, и сви ви преко мене, шта значи пасти из милости вечне љубави у строгу праведност Господњу грехом лакомислене непослушности према Његовим толико преблагим законима љубави и толико лаким законима милости.

[1.14.14] О децо, примите све ово срцу што вам сада казах и покушајте и уверите се сами да ли сам вам рекао истину, па дођите и судите сами које је доба – да ли да плачемо и жалимо од превеликога покајања или да потражимо још штогод што би развеселило наша срца.

[1.14.15] Јест, децо моја, само једну једину радост оставила нам је вечна љубав светога Оца као дар Његове велике милости, и томе можемо и треба да се радујемо, то је велика милост самога покајања и жаљења!

[1.14.16] Гле, Господ нам је оставио још једино то – сузе покајања и сузе жаљења! Захвалимо му се за то из саме дубине наших срца!

[1.14.17] Ох, колико смо још пресретни што нас је Господ даровао још толико богато! Шта бисмо били без те милости?

[1.14.18] Зато хајде да паднемо на земљу најдубљим осећањем наше потпуне изопачености и да плачемо и жалимо толико дуго докле теку сузе из наших очију и вратимо Господу што је Његово, чега смо сасвим недостојни, па нека чини с нама по Његовој пресветој правди каква Му је Његова света и увек добра воља и каква беше одвека."

[1.14.19] И гле, тада се сруши на земљу Адам са свима својима и учини како спозна маленим још задржаним делом милости кроз тихо и тајно смиловање вечне љубави у Оцу, те оплакива горко заједно са свима његовима осим Кајина. Истина, и он се сруши на земљу с осталима, но око му оста сухо, те се наљути што и он не мога плакати попут осталих, па се подиже и оде. И ишав овако преда се и укочена погледа посматрав зелено тле, гле, изненада примети змију како пузи по земљи; тада се сагну, зграби је, искида и захваћен гневом и бесом поједе њено месо и усвоји га.

Обичан Импресум