Help

jakob-lorber.cc

Божје домаћинство

[1.13.7] И гле, лахор зашушти кроз лишће и он разуме и гласи: "Убери бобице с мојих прутљика и исцеди сок и попиј га те ћеш сазнати моје име и чему служим."

[1.13.8] И гле, Адам слепоћом својих световних мисли учини што га посаветова вијугајућа биљка његовога заборава дана Господњега и узе неколико бобица и куша их и бише му врло слатке. И обрадова се овом новом познанству и дури се на анђела што му не показа такође ову тако укусну биљку.

[1.13.9] И обра гомилу бобица и понесе их кући и стигну управо под залазак сунца.

[1.13.10] Ева праћена Кајином изиђе му у сусрет као једини који се брињаху целога дана пошто не знаше куда, камо оде Адам – јер сви остали добро знаше и не брињаху се дана Господњега о Адаму, оцу свога тела, будући да беху деца благослова и тога дана удубише своје мисли у Бога у Његову вечну љубав те му скинуше велики део његовог бремена. И исприча им о овом новом познанству и Ева се обрадова веома и учини уз помоћ Кајинову с бобицама по приповести Адамовој.

[1.13.11] Тада Адам узе исцеђен сок и рече: "Хајде да истражимо његово име и чему служи."

[1.13.12] И гле, тада попи надушак од сока, па га да Еви и Кајину и коначно свима да кушају осим Авеља, који се још није налазио тамо, будући да огањ још букташе на жртвенику којега постави да жртвује светости и љубави Јеховиној што је Господ благоволео.

[1.13.13] И тада се разгали Адам и Ева и сви који кушаше од сока. И загрејани распале се пожудом тела Адам и Ева и сви из Адама и Еве и починише заједно с Адамом и Евом нечистоту и блуд, док се Авељ мољаше уз жртвеник Јеховин.

[1.13.14] Па изблудев опијени заборавом Божјим и увек најпре препоручене и дужне жртве њихових срца, појави се анђео са пламеним мачем у својој десници најпре Авељу љубазно и рече му:

[1.13.15] "Јехови је била врло угодна твоја жртва, тако да је изабрао тебе за спасиоца својих родитеља и браће и сестара, без које би сада пропали у дану Господњем пошто заборавише Њега и спустише своју душу до земље и не могаху имати учешћа у благослову који овога дана по утврђеноме поретку увек исходи одозго у сва пространства бесконачности.

[1.13.16] Зато дођох поново видљиво најпре да сакупим твоју жртву у овај сасуд сажаљиве милости, која је вечни Син у Оцу, и да је однесем пред Његово најсветије лице, зеницу вечнога Оца, а пре тога још да покарам преступнике заповести љубави и заповести свете милости и да им узмем велик део дарова, да их ударим слепоћом и истерам из раја.

[1.13.17] И сада остави свој жртвеник и стани мени слева да би карајућа десница остала слободна преступницима и пођи за мном у дом греха. Па како разбудим спавајуће грешнике из бунила блуда и како захваћени великим страхом побегну од мача правде, тада пођи за њима као саизбеглица и носи за родитељима свога тела мали део изгубљенога дара, па им га предај ради укрепљења тамо где изнурено и исцрпљено падну плачући на земљу у земљи далеко одавде која се зове "Ехуехиб" или "Земља Уточишта". У тој земљи подигни такође жртвеник налик овоме, који ће убудуће горети и под водама које ће негда доћи изнад целе земље и постаће гором неуспењивом за сваку смртну ногу све до великога века векова када своју главу погне у низину која ће се звати "Витлехем" или "Мали Град Великога Цара", који ће негда постати највећим на земљи јер његова светлост ће светлети јаче но светлост свих сунчевих духова духовâ. И на том новом жртвенику да принесеш жртву захвалницу Господу из свих царстава земље у тој земљи бекства како би постала сношљива грешницима и укрепила покајнике и утешила жалеће."

[1.13.18] И окончав анђео своју реч Авељу, усташе и одоше озбиљним кораком до дома Адамовог, који његовом моћу и силом имаше округао и веома простран облик из густих високо над земљом израслих кедрова по изгледу сличан храму Соломоновом недалеко од пећине покајања и трња жаљења и имаше два улаза, узан према јутру и широк према вечери.

[1.13.19] И гле, би око пола ноћи и не сме бити пре због дана Господњега. Тада анђео Господњи са Авељем ступи пред праг с истока.

[1.13.20] Ступив Авељ на праг заплаче због велике несреће која треба да снађе и снаћи ће његове.

[1.13.21] Тада му анђео рече благим гласом: "Не плачи, Авеље, благословом пуни сине милости, поступи како ти заповедих из вечне љубави, која беседи мојим устима, и не ужасни се громовних речи које следе овим спавајућим грешницима."

[1.13.22] И Авељ поступи како му анђео заповеди, па када приђе сасвим до његових, анђео загрми страховито озбиљно речима ужаса и великога страха над сада пробуђеним грешницима и викну великом силом и крепошћу:

[1.13.23] "Адаме, устај, спомени се своје кривице и бежи одавде, јер за тебе овде више нема останка убудуће, јер изгубио си рај за себе и све твоје потомке све до великога века векова и велики део твојих дарова твојом кривицом будући да си заборавио дана Господњега и загрејао се соком биљке која беше мајсторство змије смишљено да ухвати твоју слободу, да оплете твоје ноге и да помути твоја чула да заборавиш Бога и да задремаш дрским грехом.

[1.13.24] Зато бежи куда, камо год хоћеш од лица љубави! И где год побегао, наићићеш у изобиљу на праведан гнев Божји, а удео љубави ће ти се оскудно одмеравати."

[1.13.25] И гле, тада уста са земље Адам са Евом и свима осталима, који спаваху пићем омамљења од биљке змије те изгубише сви, осим Авеља, који оста трезан будући да не пи од пића омамљења и спомену дана Господњег (као што и ви као истинска деца тако светога и доброга Оца, који сам Ја, непрестано треба да спомињете светога мира Сабата као истинскога дана Господњег, који сам Ја, и да чините Недељом како вам заповеђено).

[1.13.26] И када Адам угледа анђела, уплаши се одвећ заједно са својима, да не мога казати ни реч за оправдање и готово се укочи од ужаса, јер тек сада запази шта учини и сви његови пред лицем Јеховиним.

[1.13.27] Тада се баци на лице пред анђелом Господњим и плака и преклиња прегласно за смиловање јер му пламени мач отвори очи и виде у овој језивој светлости кажњавајуће правде сву тежину и величину безимене несреће у коју се стровалио и сви његови лакоумношћу његовом.

[1.13.28] Но анђео стајаше покривеним очима и запушеним ушима како му заповеди љубав Очева и прозбори гласније но сви громови из моћи и силе Јеховине:

[1.13.29] "У правди нема милости и у суду нема слободе. Зато бежи гоњен кажњавајућом правдом како твоју оклевајућу ногу не би сустигли судови Јеховини! Јер казна је награда правде. Ко је прима како је заслужи, још може рачунати на сажаљење, а ко се опире правди и њеним последицама, јесте издајник недодириве светости Божје и припашће судовима Онога где више нема слободе него вечно заробљавање у гневу Божанства.

[1.13.30] Зато бежи и плачи и запомажи онамо куда те однесу ноге! И где те ноге издају, остани, плачи, запомажи и моли се да не настрадаш и Ева и сви тобом!"

[1.13.31] И гле, тада се Адам дигну и хте бежати по наређењу Божјем преко анђела, но гле, не мога јер ноге му се као одузеше. И задрхта и затресе се целим телом јер га опомињаше велики страх пред судом Божјим, којим му запрети анђео Господњи.

[1.13.32] Тада Адам поново паде на лице и заплаче и повика прегласно: "Свемоћни Господе, велики Боже у Својој великој слави све светости, не затварај сасвим срце Своје бескрајне љубави и милосрђа мени слабим пред Тобом и подари ми само толико снаге да ја пренедостојни смогу побећи пред Твојим судовима по Твојој свесветој вољи, којој су подређена сва Твоја створења као ја од главе до пете! Господе, услиши моју усрдну молбу."

[1.13.33] И гле, тада прозбори вечна љубав кроз уста анђела – као ја сада кроз твоја нечиста – Авељу:

[1.13.34] "Авеље, погледај оца свога тела, помози му! И погледај његову жену, Еву, матер твога тела, како гине на земљи и усправи их да се преко тебе укрепе обоје и сви остали за бег и да би се добри, свети Отац радовао теби зато што указујеш љубав слабом оцу свога тела као и својој изнемоглој матери и тако свој својој браћи и сестрама, били благословени, били неблагословени, јер твоја снага ће их укрепити и изобиље благослова у теби ће их опоравити, те их руком детиње љубави и руком братске верности одведи свим стрпљењем и љубављу до места које ћу ти показати тако што ће се сви изнурени срушити.

[1.13.35] Тамо остани и нека се одморе уморни, а ти се прибери тамо преда Мном да бих ти доделио снагу у великом изобиљу ради укрепљења за твоје родитеље по мери њихове потребе и способности примања и ради опоравка твоје браће и сестара по њиховој потреби и по њиховој способности примања. И сада учини како ти велим из љубави за њих и из послушности према Мени."

[1.13.36] И гле, тада благочестивога Авеља проже велика милосрдна љубав, клекну и захвали Богу из саме нутрине свога срца лијући саме сузе, па укрепљен одозго зграби руке слабих родитеља и поступи из велике љубави како му заповеди Господ.

[1.13.37] И приметив Адам свога сина како му помаже, а и матери као свима осталима, тада Адам ганут рече: "О љубљени сине мој, дошао си да ми помогнеш у овој нашој великој невољи, зато прими сав мој благослов у захвалности и за утеху свога слабога оца и своје слабе матере.

[1.13.38] И захвали Господу, који си још достојан љубави светога Оца, уместо мене и свих нас који смо се унедостојили да изговоримо његово пресвето име.

[1.13.39] Па дајте да бежимо по вољи Господњој."

[1.13.40] И гле, тада замахну анђео мачем правде, и сви заједно побегоше журним кораком данима и ноћима све даље без одмора и починка.

[1.13.41] И тако доспеше у већ речену земљу, где сунце стајаше над њиховим теменима и жежаше жестоко, и нигде се не виде траве на тлу около све надалеко, ни никакво дрво, ни никакво растиње. И гле, ту се Адам и Ева са осталима изнурени и сасвим исцрпљени срушише доле на земљу у врелу прашину и затворише очи притиснути силом сна и заспаше као без свести везани омчама слабости и у немилости.

[1.13.42] И гле, тада анђео Господњи, који их видљиво прогањаше довде, приђе Авељу, који стајаше препуном свежином моћи и силе одозго, и рече:

[1.13.43] "Авеље, гле, од свих жртава које си принео свом чистотом свога бића Господару светости ниједна не би већа од ове и ниједна не би милија Њему! Зато узми по вољи одозго овај мач правде из руке свога брата одозго, јер гле, тако смо деца једног те истог светог Оца, и жари и пали њим моћу мудрости и силом љубави за добробит својих и запали у њима ослабелу силу живота и распали поново љубав према љубави светога Оца и распири пламен праведнога страха Божјега у њиховим срцима. А ја те нећу напуштати, него невидљиво, а када хоћеш и видљиво, стајаћу уз тебе уз твоју премилу братску страну спреман свагда да ти служим по вољи Господњој.

[1.13.44] Јер гле, предаја мача пак значи твоју потпуну слободу једнаку мојој, тако је воља Господња постала твојом те ставила те над свим законом и законе је учинила твојом својином и сада си попут мене бесмртан син љубави светога Оца у чистом царству светлости слободних духова.

[1.13.45] И чини сада по својој љубави и својој мудрости својим родитељима и браћи и сестрама свога тела."

Обичан Импресум