Help

jakob-lorber.cc

Божје домаћинство

[1.13.26] И када Адам угледа анђела, уплаши се одвећ заједно са својима, да не мога казати ни реч за оправдање и готово се укочи од ужаса, јер тек сада запази шта учини и сви његови пред лицем Јеховиним.

[1.13.27] Тада се баци на лице пред анђелом Господњим и плака и преклиња прегласно за смиловање јер му пламени мач отвори очи и виде у овој језивој светлости кажњавајуће правде сву тежину и величину безимене несреће у коју се стровалио и сви његови лакоумношћу његовом.

[1.13.28] Но анђео стајаше покривеним очима и запушеним ушима како му заповеди љубав Очева и прозбори гласније но сви громови из моћи и силе Јеховине:

[1.13.29] "У правди нема милости и у суду нема слободе. Зато бежи гоњен кажњавајућом правдом како твоју оклевајућу ногу не би сустигли судови Јеховини! Јер казна је награда правде. Ко је прима како је заслужи, још може рачунати на сажаљење, а ко се опире правди и њеним последицама, јесте издајник недодириве светости Божје и припашће судовима Онога где више нема слободе него вечно заробљавање у гневу Божанства.

[1.13.30] Зато бежи и плачи и запомажи онамо куда те однесу ноге! И где те ноге издају, остани, плачи, запомажи и моли се да не настрадаш и Ева и сви тобом!"

[1.13.31] И гле, тада се Адам дигну и хте бежати по наређењу Божјем преко анђела, но гле, не мога јер ноге му се као одузеше. И задрхта и затресе се целим телом јер га опомињаше велики страх пред судом Божјим, којим му запрети анђео Господњи.

[1.13.32] Тада Адам поново паде на лице и заплаче и повика прегласно: "Свемоћни Господе, велики Боже у Својој великој слави све светости, не затварај сасвим срце Своје бескрајне љубави и милосрђа мени слабим пред Тобом и подари ми само толико снаге да ја пренедостојни смогу побећи пред Твојим судовима по Твојој свесветој вољи, којој су подређена сва Твоја створења као ја од главе до пете! Господе, услиши моју усрдну молбу."

[1.13.33] И гле, тада прозбори вечна љубав кроз уста анђела – као ја сада кроз твоја нечиста – Авељу:

[1.13.34] "Авеље, погледај оца свога тела, помози му! И погледај његову жену, Еву, матер твога тела, како гине на земљи и усправи их да се преко тебе укрепе обоје и сви остали за бег и да би се добри, свети Отац радовао теби зато што указујеш љубав слабом оцу свога тела као и својој изнемоглој матери и тако свој својој браћи и сестрама, били благословени, били неблагословени, јер твоја снага ће их укрепити и изобиље благослова у теби ће их опоравити, те их руком детиње љубави и руком братске верности одведи свим стрпљењем и љубављу до места које ћу ти показати тако што ће се сви изнурени срушити.

[1.13.35] Тамо остани и нека се одморе уморни, а ти се прибери тамо преда Мном да бих ти доделио снагу у великом изобиљу ради укрепљења за твоје родитеље по мери њихове потребе и способности примања и ради опоравка твоје браће и сестара по њиховој потреби и по њиховој способности примања. И сада учини како ти велим из љубави за њих и из послушности према Мени."

[1.13.36] И гле, тада благочестивога Авеља проже велика милосрдна љубав, клекну и захвали Богу из саме нутрине свога срца лијући саме сузе, па укрепљен одозго зграби руке слабих родитеља и поступи из велике љубави како му заповеди Господ.

[1.13.37] И приметив Адам свога сина како му помаже, а и матери као свима осталима, тада Адам ганут рече: "О љубљени сине мој, дошао си да ми помогнеш у овој нашој великој невољи, зато прими сав мој благослов у захвалности и за утеху свога слабога оца и своје слабе матере.

[1.13.38] И захвали Господу, који си још достојан љубави светога Оца, уместо мене и свих нас који смо се унедостојили да изговоримо његово пресвето име.

[1.13.39] Па дајте да бежимо по вољи Господњој."

[1.13.40] И гле, тада замахну анђео мачем правде, и сви заједно побегоше журним кораком данима и ноћима све даље без одмора и починка.

[1.13.41] И тако доспеше у већ речену земљу, где сунце стајаше над њиховим теменима и жежаше жестоко, и нигде се не виде траве на тлу около све надалеко, ни никакво дрво, ни никакво растиње. И гле, ту се Адам и Ева са осталима изнурени и сасвим исцрпљени срушише доле на земљу у врелу прашину и затворише очи притиснути силом сна и заспаше као без свести везани омчама слабости и у немилости.

[1.13.42] И гле, тада анђео Господњи, који их видљиво прогањаше довде, приђе Авељу, који стајаше препуном свежином моћи и силе одозго, и рече:

[1.13.43] "Авеље, гле, од свих жртава које си принео свом чистотом свога бића Господару светости ниједна не би већа од ове и ниједна не би милија Њему! Зато узми по вољи одозго овај мач правде из руке свога брата одозго, јер гле, тако смо деца једног те истог светог Оца, и жари и пали њим моћу мудрости и силом љубави за добробит својих и запали у њима ослабелу силу живота и распали поново љубав према љубави светога Оца и распири пламен праведнога страха Божјега у њиховим срцима. А ја те нећу напуштати, него невидљиво, а када хоћеш и видљиво, стајаћу уз тебе уз твоју премилу братску страну спреман свагда да ти служим по вољи Господњој.

[1.13.44] Јер гле, предаја мача пак значи твоју потпуну слободу једнаку мојој, тако је воља Господња постала твојом те ставила те над свим законом и законе је учинила твојом својином и сада си попут мене бесмртан син љубави светога Оца у чистом царству светлости слободних духова.

[1.13.45] И чини сада по својој љубави и својој мудрости својим родитељима и браћи и сестрама свога тела."

Обичан Импресум