[1.13.1] И сада се врати поново Адаму и Еви и погледај какво беше даље владање њиховог живота у телу и владање њихових двају потомака пред свевидећим очима светости Јеховине. И гле, кратко време које је износило по вашем рачунању тридесет земаљских кругова око сунца, које називате "године", живеше пар у кругу својих благословених потомака, којих број беше једнак броју година, изузев Кајина који не би благословен.

[1.13.2] И гледајте даље шта се збило! Адам иђаше Господњега дана, који му би наложен даном одмора у његовом срцу већ од саме вечне љубави и потом од анђела вишеструко ради сећања великих дела смилујуће се љубави и ради посматрања препуног страхопоштовања неизмерне светости Бога, доброга Оца, сам преко потеза земље да посматра лепоту краја и одвећ му се допаде свет, тако да се у својим мислима сасвим удаљи од Бога.

[1.13.3] И тако овим посматрањем дође до обале велике реке чије име би "Ехеура" или "Памти Време Јеховино" – јер то клицаше јако шумећа река. Но, Адам удубљен у мислима света не примети и не разуме смисао ове беседе шумећих бујица реке.

[1.13.4] И ишав овако обалом запне изненада левом ногом о растиње које се обавијало донегде над земљом па затим око велика дрвета и паде снажно на земљу и осети јак бол на телу, и то би за њега нов осећај. И разљути се на растиње и погледа га гневно и затражи рачуна питајући зар не зна свога Господара.

[1.13.5] И биљка одговори: "Не, не знам тебе."

[1.13.6] Тада Адам погледа боље биљку и не препозна је. Утом поново упита: "Које ти је име и чему служиш?"

[1.13.7] И гле, лахор зашушти кроз лишће и он разуме и гласи: "Убери бобице с мојих прутљика и исцеди сок и попиј га те ћеш сазнати моје име и чему служим."

[1.13.8] И гле, Адам слепоћом својих световних мисли учини што га посаветова вијугајућа биљка његовога заборава дана Господњега и узе неколико бобица и куша их и бише му врло слатке. И обрадова се овом новом познанству и дури се на анђела што му не показа такође ову тако укусну биљку.

[1.13.9] И обра гомилу бобица и понесе их кући и стигну управо под залазак сунца.

[1.13.10] Ева праћена Кајином изиђе му у сусрет као једини који се брињаху целога дана пошто не знаше куда, камо оде Адам – јер сви остали добро знаше и не брињаху се дана Господњега о Адаму, оцу свога тела, будући да беху деца благослова и тога дана удубише своје мисли у Бога у Његову вечну љубав те му скинуше велики део његовог бремена. И исприча им о овом новом познанству и Ева се обрадова веома и учини уз помоћ Кајинову с бобицама по приповести Адамовој.

[1.13.11] Тада Адам узе исцеђен сок и рече: "Хајде да истражимо његово име и чему служи."

[1.13.12] И гле, тада попи надушак од сока, па га да Еви и Кајину и коначно свима да кушају осим Авеља, који се још није налазио тамо, будући да огањ још букташе на жртвенику којега постави да жртвује светости и љубави Јеховиној што је Господ благоволео.

[1.13.13] И тада се разгали Адам и Ева и сви који кушаше од сока. И загрејани распале се пожудом тела Адам и Ева и сви из Адама и Еве и починише заједно с Адамом и Евом нечистоту и блуд, док се Авељ мољаше уз жртвеник Јеховин.

[1.13.14] Па изблудев опијени заборавом Божјим и увек најпре препоручене и дужне жртве њихових срца, појави се анђео са пламеним мачем у својој десници најпре Авељу љубазно и рече му:

[1.13.15] "Јехови је била врло угодна твоја жртва, тако да је изабрао тебе за спасиоца својих родитеља и браће и сестара, без које би сада пропали у дану Господњем пошто заборавише Њега и спустише своју душу до земље и не могаху имати учешћа у благослову који овога дана по утврђеноме поретку увек исходи одозго у сва пространства бесконачности.

[1.13.16] Зато дођох поново видљиво најпре да сакупим твоју жртву у овај сасуд сажаљиве милости, која је вечни Син у Оцу, и да је однесем пред Његово најсветије лице, зеницу вечнога Оца, а пре тога још да покарам преступнике заповести љубави и заповести свете милости и да им узмем велик део дарова, да их ударим слепоћом и истерам из раја.

[1.13.17] И сада остави свој жртвеник и стани мени слева да би карајућа десница остала слободна преступницима и пођи за мном у дом греха. Па како разбудим спавајуће грешнике из бунила блуда и како захваћени великим страхом побегну од мача правде, тада пођи за њима као саизбеглица и носи за родитељима свога тела мали део изгубљенога дара, па им га предај ради укрепљења тамо где изнурено и исцрпљено падну плачући на земљу у земљи далеко одавде која се зове "Ехуехиб" или "Земља Уточишта". У тој земљи подигни такође жртвеник налик овоме, који ће убудуће горети и под водама које ће негда доћи изнад целе земље и постаће гором неуспењивом за сваку смртну ногу све до великога века векова када своју главу погне у низину која ће се звати "Витлехем" или "Мали Град Великога Цара", који ће негда постати највећим на земљи јер његова светлост ће светлети јаче но светлост свих сунчевих духова духовâ. И на том новом жртвенику да принесеш жртву захвалницу Господу из свих царстава земље у тој земљи бекства како би постала сношљива грешницима и укрепила покајнике и утешила жалеће."

[1.13.18] И окончав анђео своју реч Авељу, усташе и одоше озбиљним кораком до дома Адамовог, који његовом моћу и силом имаше округао и веома простран облик из густих високо над земљом израслих кедрова по изгледу сличан храму Соломоновом недалеко од пећине покајања и трња жаљења и имаше два улаза, узан према јутру и широк према вечери.

[1.13.19] И гле, би око пола ноћи и не сме бити пре због дана Господњега. Тада анђео Господњи са Авељем ступи пред праг с истока.

[1.13.20] Ступив Авељ на праг заплаче због велике несреће која треба да снађе и снаћи ће његове.

[1.13.21] Тада му анђео рече благим гласом: "Не плачи, Авеље, благословом пуни сине милости, поступи како ти заповедих из вечне љубави, која беседи мојим устима, и не ужасни се громовних речи које следе овим спавајућим грешницима."

[1.13.22] И Авељ поступи како му анђео заповеди, па када приђе сасвим до његових, анђео загрми страховито озбиљно речима ужаса и великога страха над сада пробуђеним грешницима и викну великом силом и крепошћу:

[1.13.23] "Адаме, устај, спомени се своје кривице и бежи одавде, јер за тебе овде више нема останка убудуће, јер изгубио си рај за себе и све твоје потомке све до великога века векова и велики део твојих дарова твојом кривицом будући да си заборавио дана Господњега и загрејао се соком биљке која беше мајсторство змије смишљено да ухвати твоју слободу, да оплете твоје ноге и да помути твоја чула да заборавиш Бога и да задремаш дрским грехом.

[1.13.24] Зато бежи куда, камо год хоћеш од лица љубави! И где год побегао, наићићеш у изобиљу на праведан гнев Божји, а удео љубави ће ти се оскудно одмеравати."

[1.13.25] И гле, тада уста са земље Адам са Евом и свима осталима, који спаваху пићем омамљења од биљке змије те изгубише сви, осим Авеља, који оста трезан будући да не пи од пића омамљења и спомену дана Господњег (као што и ви као истинска деца тако светога и доброга Оца, који сам Ја, непрестано треба да спомињете светога мира Сабата као истинскога дана Господњег, који сам Ја, и да чините Недељом како вам заповеђено).

[1.13.26] И када Адам угледа анђела, уплаши се одвећ заједно са својима, да не мога казати ни реч за оправдање и готово се укочи од ужаса, јер тек сада запази шта учини и сви његови пред лицем Јеховиним.

[1.13.27] Тада се баци на лице пред анђелом Господњим и плака и преклиња прегласно за смиловање јер му пламени мач отвори очи и виде у овој језивој светлости кажњавајуће правде сву тежину и величину безимене несреће у коју се стровалио и сви његови лакоумношћу његовом.

[1.13.28] Но анђео стајаше покривеним очима и запушеним ушима како му заповеди љубав Очева и прозбори гласније но сви громови из моћи и силе Јеховине: